Aleksandar Gajović: Radašin srušio rijalitije

OSTALO je samo još nekoliko epizoda, pa da se u udarnom terminu na RTS završi četvrto reprizno emitovanje kultne serije Radoša Bajića "Selo gori a baba se češlja", koja je ponovo svojom neverovatnom gledanošću suvereno vladala na medijskom nebu Srbije.

Uspeh izražen u najvećem mogućem rejtingu gledanosti u odnosu na premijerne sadržaje Pinka, Prve, B 92, Hepija za mene nije iznenađenje! Jer, kako je to istim povodom ovih dana izjavio ugledni filmski i televizijski poslenik i bivši urednik filmskog programa RTS Ivan Karl - "Visoka gledanost serije 'Selo gori, a baba se češlja', u četvrtoj reprizi je dokaz da je domaćinska Srbija u većini u odnosu na rašomonsku.

To je i potvrda da je igrani program jedini adekvatan odgovor na rijaliti formate oko kojih se sve komercijalne televizije utrkuju ove jeseni. To je neka vrsta TV zadužbine autora poput Siniše Pavića, Radoša Bajića, Zdravka Šotre i Dragana Bjelogrlića.

Još dok je čuvena "Baba" premijerno prikazivana nedeljom na Prvom programu RTS, osetio sam da mi se kao gledaocu nešto čudno događa. Zato što nisam baš običan pratilac dešavanja na malom ekranu, već povremeno i aktivan učesnik ispred TV kamera, uporno sam se, gledajući storiju o Radašinu i ostalim junacima serije "Selo gori, a baba se češlja", pitao - šta se to u stvari pred mojim očima događa?

Odgovor na postavljeno pitanje, što je u mom slučaju prava retkost, dugo nisam pronalazio, ali sam ga negde posle desete ili jedanaeste epizode, ipak, dobio.

Raznolikost motiva za kompletnu priču, izvrsno poznavanje sela, društvene i socijalne sredine u kojoj se radnja odvija, sjajni scenario sa još sjajnijim dijalozima, odlična podela uloga, besprekorna režija, sugestivno naratorstvo, adekvatna muzika, produkcija... Sve se to i još mnogo toga slilo na jednom mestu, u jednoj pravoj seriji na srpski način. Možda i najboljoj ikada.

Međutim, đavo mi opet nije dao mira, pošto mi je neko od onih čula, koja me nikada nisu prevarila, govorilo kako tu ima još nešto. Ima, naravno, ali šta?

Gotovo na samom kraju serijala sam došao do još jednog saznanja - "Selo gori, a baba se češlja" kao da je u celosti rađena - na licu mesta i bez dodataka. Kamera je puštena da snima, a događaji ređaju li se ređaju. Junaci kao da žive svoje živote a kamera samo beleži njihovu muku, radost, trpež, sreću i strepnju. Tu neposrednost, tu običnost i istinitu toplinu srpskog sela i njegovih meštana, sa povremenim dodirom grada i došljaka u njega, koji se na specifičan način urbanizuju, a poreklo, običaje i tradiciju nikada ne zaboravljaju, učinili su u slučaju "Selo gori, a baba se češlja" jednu veliku izuzetnost.

A toj u takvoj izuzetnosti neodoljivu draž i glad za ponovnim gledanjem nijedna druga ekranizovana forma ne može ugroziti. Pritom, svakim novim "prelistavanjem" tog televizijskog štiva, otkriva se nešto novo, nešto što se prethodnog puta nije zapazilo ili se propustilo, što predstavlja kvalitet više ovog Bajićevog dela.

Zato, nema iznenađenja kada se pogledaju današnji rejtinzi gledanosti televizijskih emisija, u kojima je "Selo gori, a baba se češlja" ne samo neprikosnoveno i nedodirljivo, već je tu reč o fenomenu o kome će se još dugo pričati i prepričavati. Zasluženo, naravno!