Do zaostalih zarada - plenidbom!

NAPLATA duga za platu posle godinu ili dve, kada radnici već pomisle da je sve izgubljeno, nije uvek "naučna fantastika". Naprotiv, sve je više ljudi koji se ne mire sa činjenicom da su radili za džabe, pa angažuju izvršitelje. Izvršitelj Filip Stanković kaže da je samo jedna beogradska kancelarija za dve godine naplatila između pet i šest miliona dinara od nesavesnih poslodavaca.

- Mnogo ljudi posao izvršitelja povezuje sa naplatom komunalnih potraživanja, a po mojoj proceni ona ne prelaze trećinu posla izvršitelja. Ljudi nas angažuju i za naplatu svojih dugova, alimentacije, plate - kaže Stanković.

Ipak, imovina firme-dužnika nekada je toliko opterećena hipotekama i drugim obavezama, da njena prodaja ne uspe da namiri ceo dug, već samo deo. Pravilo je da, kada je dužnik država, naplata ide sa računa, u novcu. Kod drugih poslodavaca računi su često u blokadi, pa izvršitelj mora da traga za nekretninama firme koje će prodati na javnoj licitaciji. Firme obično duguju radnicima plate za godinu-dve. Posle tri godine sporovi iz radnog odnosa zastarevaju.

- Radnici su pre morali da potražuju novac pred sudom, u parnici, koja u praksi nije trajala kraće od pola godine. Sada sa platnim listićem pokreću pred sudom izvršni postupak i u predlogu navode da li se opredeljuju za izvršenje preko suda ili preko izvršitelja. Izvršenje traje dva-tri meseca - kaže Stanković.

Brzina je ključna da firma ne bi ušla u stečaj. Ako uđe, izvršni postupak se obustavlja i potraživanja radnika se naplaćuju iz stečajne mase. Ako je postupak brz, dužnik, takođe, nema vremena da sakrije imovinu iz koje bi radnici mogli da se naplate. Važno je da radnik zna čime firma raspolaže i da li mu se isplati da uopšte pokrene izvršenje. Recimo, radnici jedne firme iz Batajnice znali su da su magacini preduzeća puni elektromaterijala i ko bi mogao da ga kupi. Izvršitelj je prinudno ušao u firmu sa bravarom, pošto menadžment nije hteo da sarađuje. Popisao je stvari koje firma, kad počne postupak izvršenja, ne sme da otuđi.

Izvršitelj je oglasio licitaciju na tabli suda i na svom sajtu, a radnici su platili i oglas u novinama. Tako se pojavio veliki broj kupaca i prva grupa radnika je uspela da naplati zarade. Već sledeća grupa nije se uključila u obaveštavanje potencijalnih kupaca, pa su vredne mašine prodate tek na drugoj licitaciji, za trećinu vrednosti. Radnici nisu mogli da naplate ceo dug.

Osim saradnje radnika, bitno je da sarađuje i dužnik, jer tako sebi smanjuje troškove. Ponekad dužnik ne može da isplati zarade jer i sam ima velika potraživanja. To je bio slučaj sa jednim fudbalskim klubom čiji zaposleni su angažovali izvršitelja. Tada je moguće da se plate radnicima naplate iz potraživanja prema trećim licima. Ako oni neće da ih plate dobrovoljno, pokreće se novi postupak. Moguće je naplatiti dug i preko prodaje udela dužnika u drugim firmama. Dug se preliva na privatnu imovinu vlasnika firme samo ako ona ima status preduzetnika. Tada on, i ako se firma ugasi, odgovara ličnim nekretninama za dugove.

Osim dugovanja poslodavaca, sve je više samohranih roditelja koji preko izvršitelja pokreću naplatu alimentacija.

IZBEGAVANjE PRIJEMA

NAJGORA solucija po dužnika je izbegavanje da primi rešenje o izvršenju. Time sebi uskraćuje mogućnost prigovora. Ako izvršitelj ne nađe dužnika na adresi prijavljenoj u MUP iz dva puta, rešenje kači na oglasnu tablu suda. Time se ono smatra uručenim. Veliki broj dužnika reaguje tek kad dođe do prinudne naplate i plenidbe, a tada je već kasno.