U njima sve manje boema, sve više biznismena: Ko danas najčešće posećuje kafane

KAFANA je spomenik slobodnom životu i mesto ustanka protiv mentalne robije. Ovo su reči pesnika Bratislava Bate Milanovića koji je možda najlepše opisao kafanu - mesto susreta istomišljenika ali i ljudi različitih profesija, interesovanja, obrazovanja i društvenog staleža. Nekada su kafane pisale istoriju, a danas polako odlaze u istoriju. Sa njima i istinski boemi, "čuvari" njenog duha i autentičnosti. Karirane stolnjake u oblaku dima zamenili su moderni restorani, kafići i splavovi. Šta se još promenilo?

Sociolog Ratko Božović ističe da kafana više nije centralno mesto okupljanja kao što je bila do raspada Jugoslavije. Promenio se stil življenja, skala vrednosti, ali i karakter druženja ljudi. Danas se sećamo kafane s nostalgijom, jer je s njom nestala jedna životna forma, koja je u kulturnom smislu zauzimala važno mesto, posebno u atraktivnim gradskim ambijentima.

- To su bila slobodno izabrana mesta susreta nadahnutih poklonika kafane - kaže za "Život plus" Ratko Božović.- U tradicionalnom obličju, ta mesta više i ne postoje. Jedva da postoji kultura sećanja na njih. Nema više srodnih duša beogradske "Skadarlije", nema ih ni kod "Tri šešira", ni kod "Dva jelena", ni kod "Znaka pitanja". Nema ih ni u svetu, kao nekad. Latinski kvart u Parizu, Soho u Londonu, Grinič Vilidž u Njujorku, kultna mesta boemskog okupljanja, više nisu ono što su bila. Nestale su kafane koje su nekad udomljavale revoltirane i senzibilne boeme. Zamenili su ih kafići, klubovi, bistroi. Zaglušujuća brzina promena učinila je svoje.

Kafana nije samo mesto gde su ljudi uživali u dobrom vinu i hrani, već je imala skrivenu, metafizičku stranu, smatra naš sagovornik. Tu su se istomišljenici dogovarali kako da odigraju sportsku ili političku igru, odlučivalo se o nečemu što je bilo važno za celu društvenu sferu.

Foto: K. Mihajlović

- Beogradska "Madera" je bila najvažniji "mozak" onih koji su odlučivali o igri na stadionu, a mnogi smatraju da se tu odvijao i deo političkog života - kaže Božović. - U kafani se dogovaralo, mislilo i meditiralo, grupisale su se društvene ideje koje su kasnije realizovane. Tu su neformalni oblici odlučivanja bili veoma prisutni. Možda sada malo manje nego ranije, jer se ovde više niko ni sa kim ne druži i svako doživljava drugog kao opasnost po sebe. Ako u kafani nema malo poezije i alternative u odnosu na ustaljenu formu, onda je nestala i vrednost takvog kafanskog života.

NOĆI PUNE ZANOSA I STRASTI

O značaju kafana za naše biće i društvo kroz istoriju govori i činjenica da je prva u Evropi otvorena u Beogradu, na Dorćolu, 1522. Ali ne postoje pisani tragovi o tome gde se tačno nalazila i ko je bio njen prvi vlasnik. Posle 70 godina otvorena je u Sarajevu, dok je London prvi takav objekat dobio tek 100 godina posle Beograda, zatim Marselj, Beč i Lajpcig. Prema popisu iz 1927. u Beogradu je bilo 667 kafana.

Koliko često odlazimo sa prijateljima u kafanu i ko su njeni glavni gosti? Naš sagovornik kaže da je druženje dobilo interesnu formu i da su kafane danas prilično skupe:

- To više nije stari oblik komunikacije već nešto što je postalo izuzetak. Kafana je danas samo za posebne događaje - slavlja, rođendane, za izuzetne datume u porodici ili životu pojedinca. Ranije su postojali ljudi koji su voleli kafanu, sada je sve drugačije određeno, i finansijski i društveno. Kafana više nije mesto duhovnog susreta, već komercijalnih i interesnih okupljanja. Prevagnula je tržišna strana čitave priče.

Ratko Božović konstatuje da je i boemija kao životni stil i obrazac ponašanja prepuštena zaboravu.

- Više ne postoje stolovi rezervisani za boemsko društvo i boemske prvake kao nekad. Nestalo je za njih važno utočište, njihov slobodno izabrani dom, oaza slobodnog življenja. Taj topli kutak za boeme bio je egzil, mesto za ostvarivanje nekonformističkog doživljaja postojanja. Bilo je to utočište za tvorenje pesničke umetnosti. U pesmi "Noć je naša" Stevana Raičkovića, nalazimo stih: "Kafane: noćna gradilišta", a na kraju strofe pesnik poentira: "Bol je naš rad...". Svim silama unutrašnje pobune, boemi su nastojali da umaknu dekoru svakodnevice i prokletstvu učmalih navika malograđanskog stila življenja. Njihove noći bile su drugačije od onih koje su bile opustošene hladnom logikom moranja. Noći s manje laži, a više zanosa i strasti. Ovakva prestilizacija života vodila je do mentalnog pročišćavanja. Nije u pitanju apstraktna filozofija prestupništva, već njena neposredna izvedba.

POBUNA PROTIV MALOGRAĐANŠTINE

Beogradske kafane bile su kultne institucije koje su posećivali intelektualci, profesori, književnici, umetnici advokati, naučnici... Svojevrsna pozornica umetničkog života. Mnogi su za kafanskim stolom nalazili inspiraciju za svoje stvaralaštvo.

Foto: Tanjug

- Mnogim umetnicima iz prošlosti nije moguće bliže odrediti ne samo biografiju nego i suštinu identiteta bez njihovog boemskog života i kafanskog slobodoumlja - kaže Božović. - Njihovo stvaralaštvo bilo je u velikoj saglasnosti s njihovim slobodnim, a često ekscentričnim i nekonformističkim življenjem. A boemi su bili vitalna i kreativna alternativa bezličnom i sivom malograđanskom životu.

Bez poznavanja boemskog dela biografije, bilo bi gotovo nemoguće protumačiti stvaralaštvo Đure Jakšića, Janka Veselinovića, Vojislava Ilića, Sime Pandurovića, Velimira Živojinovića Masuke, Tina Ujevića, Antuna Gustava Matoša, Branislava Nušića, Stanislava Vinavera, Rada Drainca, Božidara Kovačevića, Gustava Krkleca, Branka V. Radičevića, Todora Manojlovića, Vase Popovića, Slobodana Markovića, Branka Miljkovića, Miroslava Antića, Danila Kiša, Vitomira Nikolića...

- Pobunom protiv malograđanskog, ćiftinskog i filistarskog društva, boemi su istovremeno branili slobodu umetničkog stvaralaštva i življenja. Branili su ljudsku celovitost i pesničku ukletost. Bili su protiv svega što vređa slobodu ljudske ličnosti. Želeli su da budu to što jesu, a ne ono što se od njih tražilo. Znali su da je promena u njima samima preduslov da se ne živi bez hrabrosti, strasti i snova. Ne pristaju da mnogo čitaju, a malo žive. Životna neposrednost njihovo je i životno i umetničko uporište. Stvaranje je za njih prevashodno čin oslobađanja od vlastitog haosa i nepodnošljivih opsesija. Ukratko, nastojali su da zbace maske obmane. Najkreativnijim među njima bila je bliža metafizika kafanske dokolice nego vašarska buka i kafanski žamor. Paradoksalno, oni su i u kafanskoj buci stizali do svog umetničkog bića!

Foto: P. Milošević

Od Tome do Silvane

KAFANA je bila drugi dom i mnogim muzičkim zvezdama koje su tu počele karijeru. Najveći boem na estradi Toma Zdravković je živeo za kafanu koja mu je bila neisrcpna inspiracija. Ali ona nije bila samo njegova sudbina, tu su pekli zanat i kalili se i drugi pevači narodne muzike - Šaban Bajramović, Predrag Živković Tozovac, Lepa Lukić, Cune Gojković, Silvana Armenulić, Bora Spužić Kvaka, Zvonko Bogdan...

Prva sijalica, telefon i predstava

MNOGI ne znaju da je prva sijalica u Beogradu zasijala u kafani "Proleće" u Masarikovoj ulici, koja je kasnije promenila ime u "Hamburg", telefon je prvi put zazvonio u "Tri lista duvana", dok je prvi sajam knjiga održan u 1893. u kafani "Kolarac"... U kafani "Hajduk Veljko", u Knez Mihailovoj ulici, Beograđani su prvi put čuli fonograf 1896, a deceniju kasnije tu je počeo da radi prvi bioskop.

Prva predstava "Đurađ Branković" odigrana je 1868. u gostionici "Kod engleske kraljice" jer je zgrada Narodnog pozorišta bila u uzgradnji...