Vek Andrićevih remek-dela: Izložba u Spomen-muzeju nobelovca

NA dan kada se navršava 45 godina od smrti Ive Andića, u petak 13. marta, u Spomen-muzeju srpskog nobelovca biće otvorena izložba mnogobrojnih izdanja njegova prva tri dela, objavljena pre sto godina - Ex Ponto, "Nemiri" i "Put Alije Đerzeleza". Organizatori su Muzej grada Beograda i Zadužbina Ive Andrića, a autorke postavke su Tatjana Korićanac i Biljana Đorđević Mironja.

Na izložbi će biti predstavljene knjige iz lične Andrićeve biblioteke, koja se nalazi u piščevoj radnoj sobi u njegovom Spomen-muzeju. U muzejskim primercima mogu se videti prepisi, dopune, ispravke i komentari, zabeleženi autorovom rukom.

- Uz to, prikazane su fotokopije Andrićevih rukopisa sa konceptima i pripremama dela, kao i pisma iz doba stvaranja i objavljivanja, koji su pohranjeni u njegovom ličnom fondu u Arhivu SANU. Stranice najstarije Andrićeve sačuvane beležnice iz 1915. godine i listovi sa fragmentima pripovetke, dragocena su istorijska građa i neposredni prikazi dela u nastajanju. Postavka sadrži izdanja dela objavljenih u Srbiji, na prostoru nekadašnje Jugoslavije i u inostranstvu - kaže Biljana Đorđević Mironja.

Osuđen od austrougarskih vlasti, posle Sarajevskog atentata u leto 1914, za antidržavno delovanje dvadesetdvogodišnji Andrić je proveo u tamnici devet meseci i to dramatično iskustvo mlade duše pretočio u venac pesama u prozi. Pod naslovom Ex Ponto knjiga je objavljena 1918. u izdanju časopisa "Knjižavni jug", a dve godine kasnije pojavila se kod beogradskog izdavača Svetislava B. Cvijanovića.

- U strasnom lirskom monologu, koji Niko Vartulović u predgovoru naziva "razgovor s dušom", pesnik se obračunava sa sobom, pokušavajući da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane hapšenjem - ističe dr Žaneta Đukić Perišić, upravnica Andrićeve zadužbine. - Iste 1920. kod zagrebačke izdavačke kuće "Kugli" pojavljuju se "Nemiri" u kojima pisac nastavlja tragom unutrašnje napetosti, ali sa jasno naglašenim nemirom kao posledicom socijalne i istorijske odgovornosti pisca.

Ne zadovoljavajući se više lirskim doživljajem sveta, Andrić se okreće proznom prosedeu i ispisuje trodelnu pripovetku "Put Alije Đerzeleza" kojom je nagovestio ono po čemu će biti prepoznat u svetu.

- Ovim triptihom pisac ulazi u novi krug tema u okviru kojeg Bosna, sa svim modalitetima njenog specifičnog istorijskog i narodnog bića, postaje njegovo važno stvaralačko uporište - kaže upravnica Zadužbine. - Njega ne interesuje pojavna strana ovog junaka iz epske pesme, on Đerzeleza posmatra kao junaka tragične zablude. On je u ovoj priči sav predan traganju za lepotom, a žena mu je sinonim za svekoliku lepotu. Ta tražena žena jednako mu, međutim, izmiče i on svoj put do njenog srca i tela završava kod jedine koja ga hoće - u krilu Jekaterine, žene lakog morala. Na samom kraju priče, nekadašnji strah i trepet turske carevine, iznuren i bez nade pita se: "Šta žene traže?"

Sva tri Andrićeva dela, data u celini ili partikularno, u proteklih sto godina bila su predmet više stotina izdanja - prevoda na nekoliko desetina jezika, predgovora i pogovora, obrazloženja švedske Akademije o dodeli Nobelove nagrade 1961, uvodnik tekstova svetskih pisaca i nobelovaca, navodi Biljana Đorđević Mironja, i dodaje:

- Od 1975, na osnovu odobrenih autorskih prava Zadužbine, piščevog naslednika, ova ostvarenja i dalje se objavljuju u Srbiji, regionu, inostranim kulturama, pri čemu se broj jezika povećava i pobuđuje čitalačka pažnja. Tako je u izdanju Andrićeve lirske proze na nemačkom iz 2012, u pratećem nadahnutom tekstu, Peter Handke izneo njenu suštinu - da je nastala u "graničnom prostoru između nagona za samouništenjem i volje za životom i ljubavi".

TUŽBA ILI BATINE

PODSEĆAJUĆI da je Andrić imao jasan stav da svoja dela ne objavljuje za vreme okupacije, dok, kako je govorio, "moj narod trpi i strada" i da nije dozvolio da mu se priče štampaju u SKZ 1942, Žaneta Đukić Perišić kaže za "Novosti":

- Nije želeo ni da mu se, za vreme rata prodaju po okupiranom Beogradu njegovi "Sabrani spisi" koje je s proleća 1943. Svetislav B. Cvijanović objavio ne tražeći dozvolu i ne obaveštavajući ga o svojoj nameri. Energično je protestovao kod izdavača, koji mu se pismom od 22. aprila izvinjava i svu odgovornost preuzima na sebe. Neprodati primerci povlače se iz prodaje. Jedan primerak te knjige nalazi se u Andrićevoj ličnoj biblioteci u Spomen-muzeju, sa piščevom napomenom, napisanom, očigledno, docnije: "Ovu čudnu knjigu izdao je S. B. Cvijanović za vreme rata 1941-1944. g. bez moga znanja i odobrenja: poslao sam mu odmah svog advokata i zapretio tužbom ili batinama. Na to je on povukao 'knjigu' iz prometa i napisao mi pismo u kom priznaje svoj nepravilan postupak. Po njegovom kazivanju, bilo je svega 15 primeraka".