Pravoslavna kaduna miljenica sultana: Sultan Bajazit i Olivera Lazarević

DA li je moguće da sužanj zavoli gospodara, neprijatelja koji mu je porobio zemlju i ubio oca?

Da li je moguće da se zavoli čovek koga nije odabralo srce nego dosudila nevolja u boju poražene otadžbine?

Da li se mogu pojaviti nežna osećanja u neprijateljskom okruženju i surovom vremenu?

Kada se ovako postave, ova pitanja imaju smo jedan odgovor: ne može biti ljubavi u ovakvim okolnostima. Može se biti pokoran i prilagodljiv, može i ljubazan, ali ne i ljubavan.

Ali su čudni putevi Gospodnji i desi se da najlepši cvet poraste i procveta na najgoroj zemlji.

Olivera Lazarević bila je najmlađe i najmaženije dete vladajućeg kneževskog para, Lazara i Milice Hrebeljanović. Živela je lepim, vlastelinskim životom u Kruševcu, gde je stolovao njen otac i podizao njena dva brata i još četiri sestre.

A onda je jedan junski dan 1389. promenio sav njen poznati svet. U neravnopravnom boju sa Turcima, na Kosovu polju, poginuli su svi njoj dragi, odrasli muškarci. Pre svih njen otac, knez Lazar, pa njen dragi deda po majci, Jug Bogdan, i svi njegovi sinovi, poginuo je i mladi vlastelin Miloš Obilić, njeno prvo gledanje, prvi treptaj ženskog devojačkog srca.

Dvor i srpska država zavijeni su u crno i njena majka preuzima težak teret upravljanja državom. Svi su u iščekivanju prvih poteza od strane novog sultana.

Pred Srbiju sultan Bajazit postavlja tri zahteva: plaćanje danka ili poreza, obavezu da srpska vojska mora pristupiti u pomoć i učestvovati u turskim pohodima, i da najmlađa i jedina neudata kći kuće Hrebeljanović bude u haremu novog sultana.

Težak zadatak za Milicu kao majku. Kao vladarka je pogođena, ali je, takođe, naučila da je državna politika takva da onaj ko ima silu ima i moć.

Tako je Olivera krenula put Jedrena, gde je bio harem sultana Bajazita, u pratnji svoje mlade braće, Stefana i Vuka. Predanje kaže da je narod, svestan njene žrtve, izlazio da pospe ružama njen put na turski dvor.

Šta se dešavalo u duši mlade devojke koja ide u opasano okruženje, možemo samo da nagađamo. Bajazit je bio 14 godina stariji od nje i već imao tri zakonite žene, kadune, i stotinak haremskih devojaka. Važio je za nabusitog i prekog čoveka, malo ko ga je voleo, a svi su ga se bojali. Kako biti žena onome ko ti je ubio oca i u crno zavio zemlju? Onog koji je naučio da dobije sve što je hteo, milom ili silom? Okrutan čovek kome je nadimak bio Jildirim, što ima značenje Munjeviti, koji je, odmah posle pogibije svog oca na bojištu, dao nalog da se ubiju njegova dva brata, da bi sebi osigurao presto.

Posebna briga i razlog za strahovanje je sam harem. U ono vreme to je bilo jedno vrlo zatvoreno mesto, uređeno, i vladala je stroga hijerarhija, uz zlobu i ljubomoru. Utvrđen i uređen vojnički, njime je uvek upravljala majka sultanija, Gulčiček Hatun, majka Bajazitova i žena sultana koga je posekao Srbin Miloš Obilić. Žena jednog sultana i majka drugog, bila je ohola i stroga i veoma je vodila računa da se red u haremu ne poremeti.

PROČITAJTE JOŠ - Olivera postaje Bajazitova miljenica

Nisu sve devojke u haremu imale isti položaj i tretman. Položaj i mesto svake od njih zavisio je od vremena provedenog u njemu, porekla, lepote, obrazovanja, a najviše od pažnje samog sultana.

Zamršeni i nepoznati odnosi, novo okruženje koje nije bilo prijateljsko, nova hrana, novi običaji, i položaj jedne od žena a ne jedine žene, sve je to bilo teško za prihvatanje, a bilo je njen jedini budući život. Jedan pogrešan korak i njena sudbina bi bila zapečaćena, a time i znatno pogoršan položaj njene braće i države.

Turski izvori govore da je Olivera bila plava, krupnih očiju i vitke figure, da je bila obrazovana i pametna, ali vrlo tiha i blaga, i da se nije upuštala u dvorske spletke, niti družila sa dvorkinjama. Mudra, mlada devojka, radije je izabrala usamljenost nego da je povuče zao, ogovarački i neprijateljski duh harema.

Svojom pojavom i stavom tako različitim za ono vreme, Olivera je brzo zadobila potpunu sultanovu naklonost. Ne samo da je provodio više vremena sa njom nego sa ostalim haremskim lepoticama i svojim kadunama, nego je počeo da sluša i savetuje se sa svojom „kaurkom“ oko važnih pitanja carstva. Ono što niko nije verovao da može biti, da jedna kaduna zadrži, ne samo svoju veru nego i svog pravoslavnog duhovnika i da bude miljenica Jildirim sultana, to se dogodilo. Čak ni okolnost da nije imala decu sa sultanom nije poljuljala njen položaj. Sve hasekije su se trudile da rode muško dete i potvrde svoj položaj, ali Olivera ni na to nije mogla da računa. Takva kakva je bila učinila je da se u nju zaljubi jedan od najmoćnijih ljudi na svetu. Turski izvori, takođe, navode i zameraju sultanu na prevelikom uticaju koji je kaduna Olivera imala na njega. Zabeleženo je da su mnoge odluke donete „kada kaurska devojka šapne sultanu na uvo“. Velika zamerka njemu bila je što je počeo sa svojom najmlađom kadunom piti vino, koje mu je, kao pravovernom muslimanu, bilo zabranjeno.

Uopšte, silnom i strogom Bajazitu je zamerano što veruje nevernici.

A nevernica je držala sultanovo srce i radila za dobro svoje i svog naroda. Iako vazalna država, Srbija je imala mnoge povlastice koje nisu imale druge pokorene države, a ni Srpska crkva nije trpela nikakav pritisak.

PROČITAJTE JOŠ - Hrabra i čudesna Olivera

Sultanovu miljenicu ne mogu da vole druge žene u haremu, ali ovu, izgleda, osim sultana nije voleo niko. Žene su joj zavidele na položaju i danima, a naročito noćima, koje je provodila sa muškarcem koji im je sudbinom dodeljen kao jedini mogući, a do njega nisu mogle ni doći.

Olivera nije bila prihvaćena ni od drugih na dvoru, iako su joj priznavali lepotu, učenost i manire. Čudo neviđeno do tada, da sultanova kaduna zadrži svoju veru, smetalo je svima. Time je, ne samo u haremu nego u celom dvoru i carstvu, bilo obznanjeno da je ova kaduna posebna.

Turski hroničar Ašik-paša Zade, koji je beležio sve što se dešava u carevini, a posebno na dvoru, napisao je da je lepa nevernica raskalašna i da u svojim odajama zadržava sultana više nego što je uobičajeno; da im muzičari sviraju i da se pije vino.

Mnogo je vremena prošlo dok se nije desilo ono što se Oliveri činilo nemogućim, da zavoli Turčina. Dugo joj je sve bilo mrsko: dvor sa bezbroj odaja i dugačkih hodnika, odeća, hrana, drugačiji mirisi, neprijateljski pogledi, sve je to Oliveri bilo strano i mrsko. Dugačak hodnik koji je vodio do Bajazitovih odaja zvao se u haremu „zlatni put“, a ona je hodala po njemu kao po trnju. Znala je da mora da podnese tu žrtvu sa osmehom na licu, i to je sprovodila. Posle je shvatila da je za nju, a samim tim i za njenu zemlju, bolje da se dopadne sultanu. Položaj miljenice donosio je mnoge povlastice i Olivera se potrudila. Tako je došao dan kada je ona shvatila da ne ide zlatnim putem kao po kazni nego da iščekuje da je Bajazit pozove. Počela je da ga gleda kao muškarca, a ne samo kao osvajača kome mora da se pokori. Shvatila je da je on odgajan i pripreman da bude takav, strog, nepristupačan, nemilosrdan. Drugačiji ne bi ni opstao u zamršenim spletkama i odnosima koji su gutali one koji nisu dovoljno jaki. Sa njom je bio drugačiji jer je znao da mu od ove pitome, blage devojke ne preti opasnost i da ona, u celom dvoru i carstvu ima samo njega. Znao je on šta se dešava i u haremu i koliko je Olivera posebna i drugačija, pa je i on sa njom bio drugačiji. Ona je to prepoznala i odlučila da od sudbine napravi saveznika; tako je neprijatelj postao prijatelj, muž i jedini zaštitnik. Dovoljno za ljubav.