Neizmerno se radujem dolasku u Srbiju: Ruska književnica Jahina Guzelj govori za Novosti

OD STALNOG DOPISNIKA

MOSKVA

Iskreno sam zahvalna onima koji su odlučili da mi dodele nagradu koja nosi ime čuvenog nobelovca Ive Andrića. To je za mene velika čast. Bila sam oduševljena kada sam dobila pismo u kom je navedeno da je Institut u Andrićgradu odlučio da me nagradi kao autora knjige "Deca Volge", koja je prevedena na srpski jezik u izdanju "Samizdata B92". Nikada nisam bila u Srbiji i BiH i radujem se skorašnjem dolasku na uručenje nagrade u Andrićgradu - kaže, u ekskluzivnom intervjuu za "Novosti", Guzelj Šamiljevna Jahina, jedna od najprevođenijih ruskih knjiženica, inače po nacionalnosti Tatarka rodom iz Kazana.

Prvi njen roman "Zulejha otvara oči", po kome je postala poznata, preveden je na čak 34 jezika, među ostalim i na japanski i kineski. Čak je potpisan ugovor za prevod na esperanto. A drugi roman "Deca Volge" preveden je na 15 jezika. Guzelj Jahina je nedavno bila u Puli na Sajmu knjiga, a zatim i u Zagrebu, jer je i tamo prevedena njena knjiga "Deca Volge".

*Poznata književnica Ljudmila Ulicka u predgovoru vaše knjige "Zulejha otvara oči" piše da je to roman o ženskoj snazi i slabosti, o svetom materinstvu. Kako je nastala vaša prva knjiga?

- U vreme dok sam u Moskvi studirala za scenaristu, kao studentski rad sam počela da pišem tekst o sudbini moje bake. Kasnije sam taj tekst preradila u knjigu. Dakle, prototip glavne ličnosti tog romana je moja baka Raisa Šakirovna. U romanu pišem o događajima tridesetih godina prošlog veka, a pisala sam ga tri godine. Moja baka Raisa je imala sedam godina kada je njena porodica deportovana iz Tatarstana u sibirsku tajgu. Radili su u Ajahtinskom rudniku zlata, koji je bio u blizini reke Veliki pit, pritoke Angare. Dok nisu sagradili kuće, živeli su u zemunicama. Tek posle rata su deportovani Tatari dobili pravo da se vrate u rodni kraj. U Sibiru je moja baka provela 16 godina.

*Po motivima romana "Zulejha otvara oči" snimljen je film...

- Snimljena je serija od osam nastavaka. Od njih je napravljen film čija će premijera biti u proleće 2020. godine. Zahvalna sam rukovodstvu Tatarstana, koje je pomoglo finansijski da se snimi taj film. Pošto nisam imala više vremena da se bavim pisanjem scenarija, prepustila sam to profesionalcu Vasiliju Pavlovu, i on je to dobro uradio. Verujem da će film imati uspeha, jer u njemu igraju poznati ruski glumci.

PROČITAJTE JOŠ: Peter Handke: Oživljavaju me Srbi sa Kosova

*Braća i sestre vaše majke su lekari. Kako to da i vi niste krenuli tim putem već ste se zaintersovali za jezike i literaturu?

- Na moje vaspitanje posebno su uticali baba i deda, koji su bili učitelji. Baba Raisa je bila učiteljica ruskog jezika. Ona me je naučila da čitam i pišem. Osim toga, pričala mi je o događajima iz svog detinjstva i mladosti. Tako su u osnov mog prvog romana ušla ta sećanja, ali sam informacije crpila i iz memoara ljudi koji su doživeli staljinističke deportacije i život u logorima. Krenula sam dedinim putem, jer je on posle rata predavao nemački, a u slobodno vreme je pravio figure životinja od drveta. Drugi deda je voleo da mi priča bajke koje je sam izmišljao. Pošto su primetili da imam umetničke sklonosti, roditelji su me upisali u umetničku školu. Kasnije sam u Kazanu studirala filologiju i postala prevodilac sa nemačkog i engleskog jezika. Ali nisam htela tu da se zaustavim, jer sam maštala o tome da jednog dana završim Institut kinematografije S. A. Gerasimova.

*Pišete na ruskom, a do treće godine ste govorili samo tatarski...

- Tek kad sam krenula u vrtić počela sam da učim ruski. A sklonost ka literaturi sam nasledila od dede. U starijim razredima osnovne škole počela sam da pišem priče. Majčina rodbina je sa sela i od nje sam saznavala o tatarskim običajima.

*Kada ste se preselili u Moskvu, i šta ste tada radili?

- Iz Kazana sam se u Moskvu preselila 1999. Zahvaljujući znanju nemačkog i engleskog zaposlila sam se u nemačkoj kompaniji "Mile", gde sam se bavila marketingom. Posle završetka radnog vremena, kod kući sam počela da pišem kraće priče. Prva se zvala "Puška", a druga "Leptir". Kasnije sam uspela da ih objavim u književnim časopisima. Da bih zainteresovala nekog od izdavača, određene glave romana "Zulejha otvara oči" objavila sam u mesečniku časopisa "Sibirske vatre". Ali nije mi bilo lako da nađem izdavača, pa sam se obratila Jeleni Kostjutkovič preko sajta književne agencije "Elkost". Posle toga, roman "Zulejha otvara oči" štampan je 2015. godine. Prvo izdanje je vrlo brzo rasprodato.

*Iako ste za taj roman dobili pet nagrada, jedan broj književnih

kritičara u Tatarstanu vas je oštro napadao. Čak su vas neki optuživali za "izdaju i bezduhovnost".

- Da je roman bio interesantan, dokaz je dobra prodaja i to što je preveden na veliki broj jezika. Osim toga, mnoga pozorišta su napravila predstave na osnovu tog romana. Dobila sam i nacionalnu nagradu "Velika knjiga", kao i nagrade "Jasna poljana" i "Knjiga godine".

*Vaša prva knjiga je izazvala velike polemike na društvenim mrežama. Jedni su vas hvalili, poput Ulicke, a drugi su vas napadali da ne znate tatarske običaje. Kako gledate na te napade?

- Tačno je da su me neki napadali, ali meni to ne smeta. Polemika na društvenim mrežama je samo povećala interesovanje za knjigu. Žena koja je na tatarski prevela moju knjigu bila je na mojoj strani i rekla mi je da nisam napravila nikakve greške. U tatarskim selima su različiti običaji. Uostalom, i u Tatarstanu me je većina podržala. Mada je moja knjiga kritika Staljinovog perioda vladavine, bilo je i onih koji to nisu shvatili, pa su me optuživali da opravdavam Staljina.

PROČITAJTE JOŠ: Handke za Novosti otkrio istinu o pasošu SRJ i državljanstvu

*Kakvi su vam spisateljski planovi?

- Želim da napišem još jedan roman. Tek sam na početku i, iskreno govoreći, ne znam kada ću ga završiti.

*Koje naše pisce ste čitali?

- Nažalost, osim Andrićeve čuvene knjige "Na Drini ćuprija", nisam ništa drugo pročitala. Nameravam da uskoro pročitam knjige Milorada Pavića, koje su prevedene na ruski, kao i dela vaših mlađih pisaca koja su štampane u Rusiji. Čitajući knjige bolje ću upoznati Srbe kao narod.

*Za vreme boravka u Andrićgradu imaćete priliku da se upoznate sa našim poznatim režiserom Emirom Kusturicom. Koji vam se njegov film najviše dopada?

- Naravno da će mi biti drago da se upoznam sa velikim režiserom. Posebno mi se dopao njegov film "Crna mačka, beli mačor". Čitala sam o njegovom festivalu u Drvengradu. Žao mi je što ću kod vas biti kratko, jer bih rado posetila to mesto. Nadam se da će biti prilike da ponovo dođem u Srbiju i bolje se upoznam sa vašom zemljom i narodom, za koji svi u Rusiji koji su bili kod vas kažu da je veoma gostoprimljiv.

NEMA TAJNI U MOM ŽIVOTU

*U intervjuima koje dajete ne želite da pričate o svojoj porodici. Šta je razlog za takvu zatvorenost?

- Nema tu nikakve tajne. Imam ćerku koja je učenica, ima 15 godina. Suprug je inženjer, bavi se programiranjem. A sve ostalo za širu javnost je nevažno. Živim i radim u Moskvi. Kad imam slobodnog vremena, rado odem u Kazan, gde mi žive majka i brat sa porodicom.