FESTIVAL autorskog filma u Beogradu otvoren je projekcijom kanskog laureata na koga se kladi većina kada je u pitanju predstojeći "Oskar" za film van engleskog govornog područja. To i jeste najveće iznenađenje sezone, bez obzira na činjenicu da je reditelj Džun-Ho Bong miljenik ne samo kanskog festivala ("Okja", 2017) već i pola tuceta svetskih smotri od kad ga je, 2003. godine, lansirao veoma cenjeni filmski festival u Pusanu, u njegovoj rodnoj Južnoj Koreji, gde je Bong postao i "kralj blagajni" ("Sećanja na ubistvo", "Domaćin" i drugi). Publiku je, međutim, osvojio odličnim filmovima u kojima se mešaju žanrovi, te lica i naličja modernog sveta. Učinio je čudo u afirmaciji filma Dalekog istoka, koji nije ni japanski ni kineski nego dolazi iz zemlje drevne kulture i zrele kinematografije, u svemu takmaca velikih suseda.


PROČITAJTE JOŠ -Pozorišna kritika: Ivanov - putovanje kroz "čoveka bez svojstava" stvara mapu organski uslovljenog zločina, za koji niko nije kriv, ili su krivi - svi


Kada je pre nešto više od šest decenija Žak Tati snimio "Mog ujaka" ko se mogao nadati da će ona čuvena amerikanizovana i automatizovana kuća pomodarske porodice usred Pariza, paradigma dolaska novog veka, doživeti šokantnu apoteozu u HHI veku hiljadama kilometara daleko od Pariza, u metežu elektronskog Seula, jednog od neonskih megapolisa Azije. Samo što je dobrog duha, "gospodina Iloa", zamenio demon novog staništa zjapećih simetrala i bezdušnih holova, neka vrsta povampirenog Frenka Lojda Rajta, zli "talason" jednog odbojnog i sterilnog lavirinta današnjice, koji je pre snobovski kavez nego kuća za život.

Njemu se povinuje jedna skorobogata, "japijevska" porodica liberalnog kapitalizma, sastavljena prema zahtevima globalizacije i obrascu političke korektnosti, na krhotinama davno potopljenog američkog sna. Kao i skorojevići po celom svetu, porodica Park obožava sve američko u svom "krugu dvojke". Ona je pre karikatura nego paradigma liberalnog socijalnog modela na čijem se drugom polu nalazi porodica Ki-Tak, ogrezla u siromaštvu i izmoždena bedom, svikla da parazitira na društvenoj margini, u stvari ispod nje, tamo gde uriniraju pijanci i rastače se urbani otpad.

Reditelj i produhovljeni društveni mislilac Bong dovodi ove dve porodice u neposrednu vezu i sad taj skok određuje dramaturgiju koja iznenada napušta običja satirične komedije i postaje egzistencijalna drama, triler, zastrašujuća distopija. Transfer žanrova, koji već prepoznajemo u delu ovog autora, vodi u jezivi finale filma i parabolu svetskog dometa.

Dok se žitelji ove kuće strave spuštaju u njene betonske temelje, gde su žive zakopane utvare američkog sna ispod 38 paralele, mi poniremo do samog dna jedne civilizacije ustrojene na prevari i obmani, na falsifikatima i patvorinama, na sine qua non jednog izvitoperenog sveta. Nema ni traga stvarnosti, a kamoli istini u ovoj močvari. Ovde od početka do kraja haraju prevara i obmana. Štaviše, to su i jedini temelji na kojima počiva ukleto zdanje novog svetskog poretka kako su ga zamislile sve svetske vlade od Breton Vudsa naovamo. Korejska kuća je potpuna slika globalnog ćorsokaka do koga je dovela pohlepa razularenog materijalizma, bahatog sticanja po svaku cenu i stotina miliona morona koji se tome klanjaju. U krvavom piru finala Zlatno tele kapitalizma izrasta u užasnu sliku Antihrista na vlasti. To su znaci globalne nesreće koja snalazi svet. Ako se i desi da "Parazit" osvoji "Oskar", koji mu predviđaju znalci, priglupi Holivud će se o teškom jadu zabaviti.