Vesna Aleksić: Nisu nam svi daroviti otišli u svet

ROMAN "Sazvežđe violina" ("Kreativni centar") Vesne Aleksić, priča je o "posebnim" devojčicama, koje su se u ono "nedoba" devedesetih opredelile za teži i zahtevniji put, za violinu umesto mikrofona... Kroz pripovest o violinistkinji koja, stasala tih nesretnih godina, kao zrela žena proživljava turbulencije koje zahvataju Evropu danas - autorka se hvata ukoštac i sa svim onim bitnim, velikim, temama "za odrasle", koje nas se i te kako tiču. A koje će se, neizbežno, ticati i našeg podmlatka, u bližoj ili daljoj budućnosti. Upravo zbog toga, novi roman Aleksićeve valja da iščitaju i roditelji, uz čitaoce kojima je primarno namenjena a koji su "dvocifrenog uzrasta".

- Knjiga je namenjena prvenstveno deci koja su odrastala devedesetih (to su već zreli ljudi), ali i ovim novim, mladima koji su se pojavili posle dvehiljadite i koje bi možda zanimalo da osete atmosferu burnih i previše zanimljivih vremena koja jesu bila teška ali nabijena emocijama, borbom, nadom... i nekom opštom bliskošću među ljudima, koje sada nema - kaže Vesna Aleksić i ističe da je u priči bitan zreli glas junakinje, koji nam govori šta je to ostalo u kutiji svake nove violine:

- To je važan momenat jer dokazuje sledeće: šta god da se dešavalo u našoj zemlji, mogućnosti za obrazovanje su uvek bile dostupne svakom detetu koje je htelo da ide dalje i više od zadatog...

* Priču žene posvećene (klasičnoj!) muzici - "proglasili" ste temom romana pomalo i "iz inata" sveopštoj "šundizaciji", ili upravo zarad te dece spremne "da idu dalje i više"?

- Priča je istinita i nisam je namerno suprotstavila "šundizaciji" koja zaista postoji. No postoje i mladi, uspešni ljudi i to u velikom broju, svuda oko nas, oni samo nisu istaknuti u prvi plan, za njih se slabo zna. Ali tu su, oko nas, nisu svi otišli u svet. Njima i nije potreban publicitet, već samo da prate svoje snove. Ti mladi koji žilavo opstaju i odolevaju napastima šarenog, slikanog, konzumnog, površnog... Oni su tu i rastu i treba za njih raditi! Vredi!

PROČITAJTE JOŠ - Denis Matvijenko: Beograđani cene prave vrednosti

* Mogu li teška vremena, u kojima odrastaju vaši junaci, imati i pozitivne efekte na formiranje karaktera mladih ljudi?

- Teška vremena znaju da budu podsticajna jer mobilišu sve snage, utiču na sazrevanje, na sticanje svesti o tome kako svet funkcioniše, da sve uvek (ne) zavisi od nas, spremnost na hvatanje ukoštac sa nevoljama i izazovima, bude nadu i borbenost. Ako nas izneveri opšta borba za nešto, uvek nam preostaje borba na ličnom planu. Ako ne možemo da promenimo spoljašnji svet, možemo svoje obrasce ponašanja. Pre neki dan sam čula odličan vic na temu: RADIM NA SEBI, ali ne popravljam usne nego idem u biblioteku!

* Da li je decu moguće, i dobro, čuvati pod staklenim zvonom?

- I da hoćemo da ih držimo pod staklenim zvonom - ne bismo uspeli, ona žive sa nama i doživljavaju što i mi. Svako dete se vrlo brzo susretne sa nekom nepravdom ili surovošću sveta, i tada postavlja pitanja. Treba im objašnjavati stvari o kojima pitaju, što poštenije i u skladu sa uzrastom, kao Sarojan koji objašnjava sinu kako mogu da budu srećni ako skuvaju ručak od 100 zrna pasulja, i kako da im život bude srećan iako nemaju milion dolara. Dužnost svakog od nas je da razume svet u kome živi što potpunije, pa to treba razvijati i kod dece. Ipak, roditelji imaju pravo da na neko dečje pitanje odgovore iskreno i pošteno rečima: Ne znam!

* Muzika je vrlo bitna u romanu...

- Muzika je u romanu izbila u prvi plan, no tu su i knjige, stripovi, filmovi, različite vrste umetnosti bez kojih bi život bio tegoban i besmislen. Umetnost je teritorija istinitosti življenja, ona je vezana za svako odrastanje, i pojavljuje se sa svih strana. Junakinja Ana upoznaje Brojgela sa omota video-igrice i želi da vidi njegove slike u bečkom muzeju. Osetljivost prema umetnosti i potreba za njom je ono što treba negovati. U jednom trenutku, devedesetih pojavljuju se i kafići sa NAPRASNOM muzikom koja se normalno, nikom ne dopada. Ta muzika još uvek tutnji na sve strane. Težak je sadašnji trenutak, čak i nama koji smo odrastali sedamdesetih (uz "Diskomer" Studija B) to izgleda blesavo i neverovatno. Ponekad pomislim da svet regredira u mnogim aspektima, ali pošto mi takvo razmišljanje mnogo liči na starenje i staračko gunđanje, prenem se i neću da mislim tako. Odem na koncert klasične muzike i začas se polečim. Svet diše još, kao što kaže deda Aćim, moj lik u knjizi. Svet još uvek IMA dobru muziku. Dovoljno je nekad naći i dobru radio-stanicu.

PROČITAJTE JOŠ - Trećina mladih bi da napusti zemlju

* Uspevamo li da decu pripremimo za život?

- Osnovni zadatak roditelja je da osposobe dete za život. I najvažnije, da ga nauče da radi. Odnos prema radu i pouzdanje u vlastite snage, osnovni su uslov za sreću u životu. A život kao život, nikog ne mazi i toga je svaki roditelj svestan. Doduše, ima u našoj kulturi bolećivosti, ima i dosta pojave "sindroma Petra Pana", ali ipak mislim da svaka generacija nosi svoju zajedničku snagu i naboj. Sve borbe su danas, više nego ikad, prenesene na individualni plan, ali borbe su, i postoje. Dovoljno je da poslušate nekoliko radio-emisija "Ambasador Srbije", pa da se naježite od saznanja koliko mi u ovom času imamo mladih, talentovanih i uspešnih ljudi na svim poljima. To stvarno može da uveri svakog da suštinska priprema za život postoji.

ZLO JE OPET SVUDA OKO NAS

DEVEDESETE su prošle, a zlo je opet svuda i na sve strane. Penzionisani inspektor milicije, gospodin ili drug Drakče, u romanu ukazuje proročki da je to kod nas bilo samo uvertira za ono što će se događati svuda u svetu. On komentariše studentske demonstracije zagonetno i ne bez cinizma: "Eh mladost, zviždi s pištaljku". Teško je dokučiti da li to sve odobrava ili posmatra posprdno kao uzaludnu borbu. Na čitaocu je da odabere, oseti i protumači smisao. Kad se piše ili čita štivo koje u sebi već nosi neku opštu istoriju, treba imati uvek na umu rečenicu Belog Markovića: "Uvek je bilo gore nego što je zapisano!" - kaže Aleksićeva.

ARISTOKRATE DUHA

IMA li pokriće teorija o "Jutjubu" koji će "ubiti" knjige, o sveprisutnim tehnologijama koje kreiraju ukus i stavove dece?

- Ništa još nije ubilo knjigu pa neće ni "Jutjub". Ja sam optimista po tom pitanju. Različite vrste ljudi traže različitu hranu i zabavu za dušu. Oni koji vole knjige, koje Aleksandar Genis naziva aristokratama duha, neće se odreći knjige ni po koju cenu. I u vreme kad nije bilo toliko tehničkih čuda, malo ljudi i malo dece je čitalo dobrovoljno. Nove tehnologije neće kreirati ukus i stavove dece ako im deca nisu suviše prepuštena. Deca treba da ih poznaju, da se igraju i zabave s njima, ali s merom. Tu je uloga roditelja važna: oni daju i uzor i meru, i emociju i sigurnost i borbenost i spremnost za život. To je naporan rad, ali isplati se.