Pištalo: Mladi na Zapadu život počinju kao robovi

Dragan Bogutović

04. 06. 2017. u 15:39

Пиштало: Млади на Западу живот почињу као робови

Vladimir Pištalo Foto D. Dozet

Književnik Vladimir Pištalo: Ovo je konzervativan momenat u svetskoj istoriji, nema novih, inspirativnih ideja. Ne bih bio ovakav pisac da u našoj literaturi nije postojao Ivo Andrić

POSLE smrti u egipatskoj mitologiji na terazije su stavljeni srce i pero. Ako se nađe da je srce teže od pera poješće ga demon Amit. Ako je pero teže od srca, život je dobro proživljen i čovek je položio poslednji ispit". Ovako se, ispisan kao pismo Ivi Andriću, završava novi roman Vladimira Pištala (1960) "Sunce ovog dana", čiji su se prvi primerci pojavili juče u izdanju "Agore".

Nagrađivani, čitani i prevođeni pisac koji više godina živi u Vusteru (SAD), gde na tamošnjem univerzitetu predaje svetsku i američku istoriju, ovih dana imao je pune ruke posla: održao je predavanje u Matici srpskoj na temu "Savremeni čovek i savremeni svet", u Skoplju je učestvovao na uglednom književnom festivalu "Pisci Balkana", odakle je otputovao u Rijeku na manifestaciju "Vrisak", a novi roman predstaviće prekosutra u Biblioteci grada Beograda.

* Zaista ima mnogo razloga da se razgovora o čoveku u savremenom svetu. Razmišljanja na tu temu, nažalost, sve su sumornija...

- Pa možda ta razmišljanja nikad nisu bila naročito vedra, od Prvog svetskog rata pa nadalje. Prvi svetski rat je bio najveće razočaranje čovečanstva u sebe. Dotle su ljudi verovali u progres. Američki intelektualci su verovali da su oni i slična društva toliko evoluirali da je rat nemoguć. Onda su dometi industrijske proizvodnje, koja je ranije uglavnom poboljšavala život upotrebljeni za proizvodnju industrijske smrti. Masovno su korišćeni mitraljezi i prvi tenkovi i bojni otrovi. Progres je počeo da jede svoju decu. Sa Drugim svetskim ratom situacija se samo pogoršala. Sa današnjim globalnim otopljavanjem i morima u kojima će uskoro biti više plastike nego ribe, to je ista priča. Progres jede svoju decu.

* Ono što posebno brine je neprestano urušavanje osnovnih moralnih vrednosti. I tome kao da nema kraja?

- Ima kraja svemu čemu ljudi ozbiljno žele da ima kraja. Kad razgovaramo o ovome jedan moj prijatelj se uvek vraća na problem škola i prosvetnih radnika. Meni su prosvetni radnici bili i otac i majka. Ne možete obezvrediti položaj učitelja i nastavnika u društvu, ne možete se na svakom koraku podsmevati upozorenjima stručnjaka i obrazovanih ljudi, a očekivati da imate obrazovanu populaciju, dobre vrednosti i razumno uređeno društvo.

NAUČIO SAM SE TOLERANCIJI * ŠTA vam je višegodišnji život u Americi, kao piscu i intelektualcu, doneo, a šta, eventualno, oduzeo?
- U daljinama su postojale veoma snažne frekvencije koje su podešene na JA. LJubavničko naše i strano su želeli da upotpune jedno drugo i da nadmudre slučajnost rođenja. Mislim da mi je život u inostranstvu doneo toleranciju, uključujući i toleranciju prema sopstvenoj kulturi. Na toj toleranciji sam gradio sopstvenu književnost.

* Šta može, odnosno šta bi trebalo da čini pisac u ovakvim vremenima? Je li dovoljno utrošiti svu energiju na knjige?

- Pisac treba pre svega da se bavi svojim knjigama. U određenim specifičnim, kriznim situacijama pisac treba da se i direktno anagažuje. Primer takvog angažmana je zbirka Manovih radio-govora "Nemci, govori vam Tomas Man". Ali to nije redovno stanje stvari. Pitanje je, u stvari, ko je pisac? Da li je to čovek koji sme nešto da kaže ili je to onaj koji ume nešto da kaže? Ima relativno mnogo ljudi koji smeju nešto da kažu i malo onakvih ljudi kakav je bio Ivo Andrić, koji umeju nešto da kažu. I onda oni treba da rade to što im je bog dao. Andrić je mislio da je najveći neprijatelj književnog stvaranja savremeni društveni život sa svojim zahtevima. Po njemu, novinarske vodenice mnogo melju ali malo žita daju. Teme biraju pisca, a ne pisac svoje teme. Najveći neprijatelj književnika je onaj ko mu oduzme njegove lične opsesivne teme i da mu nekakve generičke. Koje su navodno "važnije". Tu književnost umire, a politika se ne rađa.

* O ovim i drugim dilemama verovatno razgovarate i sa svojim studentima. Šta im savetujete, a šta od njih možete da čujete?

- Pitam ih da li veruju u progres, u bolju budućnost? Uglavnom ne veruju. To je čudno jer su to američka deca koja su rasla sa verom u progres. Postoje objektivni razlozi za njihovu skepsu. Američki studenti su jedna od najzaduženijih kategorija američkih građana. Jedan mlad momak i devojka diplomiraju sa dugom od oko 200.000 dolara po osobi. NJihova dva kombinovana duga plus zajam za kuću iznose više od pola miliona dolara duga na početku života. To je celo životno opterećenje. Tehnološki se vidici šire ali u društvenom smislu, moji studenti žive u vremenu suženih vidika. Izgleda da nema rešenja. I uopšte, kad se osvrnete oko sebe, ovo je dosta konzervativan momenat u svetskoj istoriji. Ovo nije vreme nekih novih i inspirativnih ideja.

* Iz kojih razloga ste, posle Tesle, za glavnog junaka novog romana izabrali još jednog velikana, Andrića?

- Knjigu o Andriću sam hteo da napišem celog svog života. Valjda sam 17 godina imao kad sam prvi put počeo da razmišljam o toj knjizi. Mnogo puta sam pročitao sve Andrićeve pesme, priče, eseje. "Znakove kraj puta" sam čitao kad mi nije bilo dobro. "Na Drini ćupriju" sam čitao na srpskom i na engleskom. Predavao sam je američkim studentima i morao sam da objašnjavam obične stvari, kao na primer šta su to janičari. U nekom intervjuu su me iznenadili pitanjem bez kog čoveka ne bih bio ono što jesam. Ne bih bio onakav pisac kakav jesam da u našoj literaturi nije postojao Ivo Andrić. NJegove mirne rečenice stavile su univerzum na kolosek. On se podrazumevao kao zid naše kuće.

DŽEPNI CIRKUSI * IMA se utisak da novi vrli 21. vek sve više liči na neku novu "Prokletu avliju"?
- Najviše me brine problem nedostatka privatnosti. Sa našim otvorenim pismima, navikama kupovanja koje su javne, internetom koji nam nudi određene proizvode... Ja ne mislim da su takozvani socijalni mediji oslobađajući faktor naših života. Previše ih, naime, mejnstrim mediji hvale. Da je to nešto dobro za nas a ne za njih, ne bi ih oni hvalili. To su džepni cirkusi, to su mašine za zamajavanje.

* U ovoj knjizi opisujete jednog toplijeg, razigranijeg, intimnijeg Andrića?

- Po mom mišljenju, on uopšte nije konvencionalni realista. Po sopstvenom priznanju, Andrić nije vladao svojom sposobnošću zapažanja. Ponavljao je da u umetnosti nema reda, da je marljivost uteha nedarovitih pisaca i da nema voljne radnje koja vodi do poezije. Stalno je upadao u imaginarne odnose sa ljudima i otkrivao nova fizička svojstva stvari. Jednom nam je govorio o prolaznim priviđenjima koja nazivamo svetom oko sebe, a drugi put o različitim vidovima ljudske varke, koju smatramo stvarnošću. Kao i drugi Andrićevi čitaoci, ja sam se uvek čudio kako je on uopšte uspevao da nacilja tu svoju realnost, gde svaka stvar utiče na svaku drugu, gde je svet dimenzioniran udarcima našeg pulsa, a ljudsko oko nije samo prijemnik nego i projektor.

* U kojoj meri vas je obavezilo moćnog delo srpskog nobelovca?

- Nisam bez razloga pisao ovu knjigu pet godina. To je ogromna odgovornost. Svirati u četiri ruke sa nekim vrlo moćnim, a da tvoje deonice ne zvuče kao praznina, veliki je izazov, uzbudljiva mogućnost.

* Vaš izdavač kaže da je ovo vaša najneobičnija knjiga?

- Nenad Šaponja je ovu knjigu poredio sa muzičkom kompozicijom. Ja sam koristim temu kontrapunkta, muzičke kompozicije u kojoj se dve različite teme sviraju simultano, a zvuče zajedno. Kontrapunkt predstavlja preplitanje muzičkih linija koje se kreću nezavisno ali zvuče harmonično. Andrić je pisac kontrapunkta. Po Andriću, ljuljaška je obeležje ako ne sveta, a ono percepcije. Klica zablude u samoj istini raste. Nebesa se prevrću. Kao vuk, on se zubima hvatao za čvornu tačku u kojoj se ljuljaška okreće i stvar polazi u suprotnost. Harmonizovanje protivrečnosti on je smatrao suštinom stvaralačkog čina. Dodavao je hladnog u toplo, noćnog u dnevno, plavog u crveno. Andrić je znao da će opisani prizor biti živ jedino ako u vašoj svesti bude prisutan: kod opisa mora - kopno, kod opisa bure - tišina, kod opisa bola - zadovoljstvo, kod zla - dobro. Ukratko, nevidljivi opozitum.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (4)

Bane

04.06.2017. 19:56

A kako to mladi trebaju da počinju život? Da mame, tate, babe i dede krvare gaće i plaćaju račune dok mladi srpski "gospodari" sviraju onoj stvari blejući do 04:00 po splavovima i kafićima, spavajući do podne? To može samo u Čardaku ni na Nebu, ni na Zemlji, to jest Srbiji.

pera

06.06.2017. 13:31

Dug od $ 200.000 imaju poneki diplomci sa vrhunskih univerziteta a koliki je procenat njih. Moja cerka je zavrsila zurnalistiku sa studentskim dugom od $ 13000, a sin arhitekta sa dugom od $ 8000. Oboje su studirali na priznatim univerzitetima i uspesni su u poslu.

Bole

06.06.2017. 14:09

Uglavnom duguju studenti medicine i farmacije, ali banke njima i daju tako ogromne pozajmice jer znaju da ce po okoncanju studija vratititi sve cim se zaposle obzirom da zaradjuju odlicno.