Srpska proza danas

O srpskoj književnosto danas je veoma potrebno govoriti, i to sa velikom ozbiljnošću, pa čak i sa zabrinutošću. Više od sto pedeset godina imali smo veliku noviju književnost, kao što je velika bila i srednjovekovna i usmena književnost, a i književnost primorja koje, nažalost, više nije naše onako kako je trebalo da bude.

Ipak nam niko ne može garantovati da ćemo tako veliko stvaralaštvo imati i ubuduće i ono što se dešava u književnoj kulturi - politizacija manje a popularizacija više preti da ukine ovaj niz velikih dela koji je obeležio našu prošlost. Zato o savremenoj srpskoj prozi treba govoriti i književnoistorijski, i istorijskopoetički i pre svega o njenim vrednostima ili njihovom izostajanju, ali i o teškim društvenim i istorijskim lomovima posle pada dva lična režima, Josipa Broza i Slobodana Miloševića, posle dva sloma epohe - raspada Jugoslavije i NATO bombardovanja Srbije, i posle razočaranja koje je za sobom ostavila ne demokratija početkom veka, nego prava demokrntija u koju se ona pretvorila. Poetičke promene srpske književnosti otuda kao da nisu samosvojne nego indukovane: i naša književnost i naša kultura su izmrcvarene ovim događajima i zasad nismo dobili veliki, epohalni odgovor književnosti.

Takav odgovor je postojao kada je reč o Prvom svetskom ratu, ali nije postojao kada je reč o balkanskim ratovima. Kao što je na Drugi svetski rat odgovor književnosti bio politikantski (osim kod Desnice) sve do “Romana o London”u Miloša Crnjanskog, “Peščanika” Danila Kiša i proze Aleksandra Tišme, delimično romana “Rat je bio bolji”i Miodraga Bulatovića, tako na poslednja razaranja zasad imamo dve izvanredno potresne knjige - “Oproštajni dar” Vladimira Tasića i “Top je bio vreo” Vladimira Kecmanovića - ali te dve knjige ne određuju književnu situaciju danas onako kako su je odredili proza od Andrića do Pekića i Pavića, od Selimovića do Boška Petrovića i Dragoslava Mihailovića.

Nju ne određuje ni nužna smena postmodernizma, čije poetičko dovršenje je između Gorana Petrovića, Aleksandra Gatalice, Svetislava Basare i generacije koja dolazi posle njih. Ono što su imali visoki modernizam i njegova kriza, postmodernizam, ne nudi proza obeležena susretom sa savremenom kulturom, još manje ona koja tone u populistički paramimetizam i postaje ponekad odvratno ili samo trivijalno trabunjanje voditeljske proze.

Mi smo u nekoj vrsti poetičkog limba, a iz njega se lakše stiže u pakao nedostojne imaginacije nego što se stiže do rajske književne umetnosti - i tako ćemo misliti sve dok neko od pisaca dvadeset prvog veka ne stane uz književne velikane. Bez toga je svaka analiza izlišan dokaz da profesori dosta toga znaju, ali da neki veliki pisac mora da napiše veliko delo srpske književnosti i u tome im ni najbolji tumač ne može mnogo pomoći osim da ih uporno i dobronamerno podseća na pravi stvaralački zadatak.

(Sa Okruglog stola “Srpska proza danas”, održanog u ogranku SANU u Novom Sadu)