Nedelja prođe: Konstantin Kostjukov

NA Svetski dan igre srce mu je posebno zaigralo. Pogledala ga je Terpsihora, u grčkoj mitologiji zaštitnica plesa i muzike. Kolege su mu prošlog utorka uručile nagradu koja nosi njeno ime.

Sa laureatom Konstantinom Kostjukovom, baletskim prvakom i koreografom, tim povodom srećemo se u kafiću „Puškin“. Vuku ga ruski koreni. Votke, ipak, nije bilo.

* Nagrada vam je posebno draga, jer o njoj su odlučivale vaše kolege.

- Tačno je. Prvi put sam dobio njihovu nagradu i to mi čini posebnu čast. Do sada sam nagrađivan od raznih žirija, institucija, države... što mi je takođe pričinjavalo radost.

* Terpsihora u prevodu znači „ona koja voli da igra“. Igračka strast kod vas nikad nije prestajala.

- Kada se sa punim srcem odlučiš za nešto, to nikada ne prestaje. Stalno se trudiš da budeš sve bolji i bolji, i prvi. I taj plamen se ne gasi.

* Balet je govor tela. Kažete da je on i više od reči.

- Mislim da vizuelni efekat na ljude može da bude jači od onoga što oni čuju. Telom, bez reči, može se više uticati na emocije. Kada publika nešto vidi, a ne čuje, to je tera da mašta.

* Virtuozno ste izvodili predstave klasičnog, neoklasičnog i modernog baleta. Šta vam je bilo bliže?

- Veći sam zaljubljenik i nekako mi je bliži klasični balet. On je osnova za sve dalje pravce koji polaze iz njega. Zato klasični balet treba voleti i znati, da biste držali ostale igre „u malom prstu“.

* Član ste i žirija u takmičenju „Ples sa zvezdama“.

- Bez obzira na to što je u pitanju šou, to uopšte nije naivno već je jako odgovorno. Takmičari daju sve od sebe i sa scene izlaze sa modricama i ogrebotinama na kolenima.

* Vi ste i v. d. direktora Baleta Narodnog pozorišta.

- Kad govorim o baletu ne mogu baš da kažem da je potcenjen kod nas, ali nema odgovarajuće mesto u našoj kulturi. Scena Narodnog pozorišta je tesna za igru i ne može se proširivati. Rešenje je u podizanju Beogradske opere, za koju već postoji projekat.

* Šta vam je još obeležilo proteklu nedelju, mimo vaše struke?

- Bili su prvomajski praznici, a kao i da nisu. Meni lično najviše nedostaje prvomajska parada. Sve što je lepo, ipak, ne sme tako lako da ode u zaborav.