Feljton

SLEPA DIPLOMATIJA ANTANTE: Svake večeri minijaturni torpiljeri ispituju reku i njene obale

Arčibald Rajs

29. 01. 2021. u 18:06

KLADOVSKA luka prikriva celu jednu malu ratnu flotilu.

СЛЕПА ДИПЛОМАТИЈА АНТАНТЕ: Сваке вечери минијатурни торпиљери испитују реку и њене обале

Foto Arhiva

Rusi su doveli iz Crnog mora male jedinice, neku vrstu minijaturnih torpiljera, koji služe da vrše patrole i od kojih je najveći snabdeven jakim reflektorom. Svake večeri ovaj reflektor, kao i austrijski, srpski i rumunski, ispituje reku i njene obale. Prahovo je sasvim blizu, a Prahovo je luka za snabdevanje Rumunije i Rusije.

Turn Severin, rumunska varoš, nalazi se na drugoj strani Dunava sa svojim lepim i belim kućama. Imali smo ludu želju da se jednom ponovo prošetamo po jednoj varoši u miru. Pukovnik Dimitrijević, komandant divizije u Petrovom Selu, dobio je za nas objavu od Glavnog Stana da tamo pođemo, pored svega toga što se nerado daje ovakva objava zbog bezbrojnih austrougarskih i nemačkih špijuna koji se bave u Turn Severinu. Ruski mornari su nam stavili na raspolaganje jedan motorni čamac u koji sam se ukrcao sa trojicom engleskih vojnih lekara, Braunom, Skotom i Ivringom. Prelaz je trajao samo četvrt sata. Kad smo izišli iz čamca, Rumuni su tražili od nas isprave. Srpska objava bila je dovoljna da se legitimišemo. Ipak, treba proći kroz dezinfekciju koju vrši jedan činovnik, pokvasivši nas sa lizolnom vodom iz jednog pulverizatora za sumporisanje vinograda.

TURN Severin je važna varoš sa mnogobrojnim i velikim novim zgradama. Ona je prostrana i čista. Vrućina je i mi zauzimamo mesto na terasi jedne kafane na velikom trgu da posmatramo defilovanje nedeljnih šetača. Naviknuti na jednostavnost naših ratnih uniformi koja se kadgod tera u krajnost, mi se divimo doteranosti rumunskih oficira, svežim i bogatim toaletama dama i otmenom držanju mnogobrojnih mladih vojnika, očigledno varoške dece koja služe svoj rok. Oni se u svojim mundirima bez bore, utegnutim u struku pojasom od lakovane kože, udvaraju devojkama, koje se neprekidno smeju. U ovom trenutku Rumunija još nije poznavala nevolje rata! Kad je sunce odužilo svoje zrake, prešli smo reku i vratili se opet u našu zemlju u ratu.

Zaslepljenost saveznika

JEDNA mala saveznička vojska pod komandom generala Saraja, pokušala je da pritekne u pomoć Vardarskom dolinom svojim srpskim drugovima. Ali bilo je suviše kasno. Cveće i venci kojima se bio okitio Niš na vest o dolasku savezničkih trupa u Solun, uvenuli su, a nisu čuli razigranog francuskog trubača, i suvo lišće visilo je žalostivo kad je svirepi Bugarin prodro u varoš. Zaslepljenost saveznika dozvolila je Austro-Bugaro-Nemcima da drže pod čizmom Srbiju bez daha. Ipak je srpska vojska bila spasena i, 1. januara 1916, nijedan od njenih vojnika nije više bio u opasnosti da padne u neprijateljske ruke. Ali sa ostrva Vida, u zoru, odlazile su svakog jutra ćutljive barke sa svojim pogrebnim tovarom. Na pučini, hiljade i hiljade srpskih vojnika, umrlih za otadžbinu, bili su spušteni u plave talase da tu večno čuvaju stražu.

Kad smo sutradan otputovali iz Kladova, potopska kiša je razvalila puteve u toku noći. Neprestano pljušti, ali stižemo u Brzu Palanku bez mnogo muke. Iz Palanke u Prahovo, iako je kiša prestala, put koji ide duž Dunava nalazi se u strahovitom stanju. Sada skrećemo u stranu ka Negotinu gde nas put vodi u pravoj liniji. Ovaj put, na mnogo mesta, postao je prava reka koju treba pregaziti. Naši konji po njoj gacaju do trbuha.

U NEGOTINU ima malo vojnika. To je već pozadina. U "Grand hotelu" su nas stigli engleski lekari koji su uzeli isti put kao i mi, ali njihovi konji nisu bili tako dobri kao naši, i ova gospoda su bila primorana da sama vuku svoja kola kroz blato. Oni su hitno pozvani u Kragujevac. Cela njihova misija otputovaće za Maltu i Dardanele, gde ranjenici postaju sve mnogobrojniji. Suviše je kasno da se otputuje. Stoga smo primorani da ostanemo u Negotinu i da spavamo u "Grand hotelu" koji je kao i drugi koji se titulišu reči "Grand " i na koje smo se namerili na putu, prepun stenica koje nas cele noći bacaju u očajanje.

Rekvirirali smo u Miroču seljačka kola koja smo u nedostatku drugih saobraćajnih sredstava morali zadržati. Pre polaska, naši kočijaši su nas ostavili da čekamo. Treba potkovati konje, opraviti točak. Najzad, mogli smo da krenemo na put, ali smo najpre morali da pređemo jedno pravo jezero koje je stvorila poplava. Zatim, put ide naviše i, po letnjoj vrućini penjemo se lagano uz brdo. U Salašu nas čeka fijaker koji nas dobrom brzinom vozi kroz jedan divan kraj osvetljen blagom večernjom svetlošću. Kako su lepe ove timočke kuće sa svojim kamenim basamacima i svojim terasama sa obojenim stubovima! Kad je mesec izašao, mi smo već bili u Zaječaru.

PUKOVNIK divizijar, koji je u ovoj varoši, javlja nam da je put Knjaževac-Paraćin presečen pravim vodenim vejavicama koje su se oborile na ovaj kraj. Više stotina osoba potpuno je u vodi. Treba, dakle, da uzmemo voz do Knjaževca, gde ćemo naći autokamione da nas odvezu u Niš. Pukovnik nam takođe javlja da su Nemci zauzeli Pšemisl i da se Rusi povlače na celoj liniji. Stvari ne idu. Briga se čita na svim licima. Nadajmo se još da je to jedna od mnogobrojnih plima i oseka, na koje su nas Rusi naučili.

Jedan voz pun ruskih konja, kome je prikačen jedan vagon za nas, ide od Zaječara do Knjaževca za tri sata. Knjaževac još nosi tragove bugarske varvarske invazije od 1913. Tu je već čovek sasvim u pozadini, i vlasti, čak i vojne, tu su sačuvale mudru birokratsku sporost. Stoga moramo da čekamo odlazak autokamiona tako dugo da smo sjajno propustili dolazak našeg voza za Niš. Posađeni na sedišta kamiona, mi za četiri sata prevaljujemo 60 km koji nas dele od privremene prestonice. To je zato što se treba serpentinama popeti na brdo. Moj šofer je jedan mladi austrijski zarobljenik, prijatan, ali rezervisan što se tiče njegovih utisaka o ratu. On se odlično slaže sa svojim srpskim drugovima koji sa njim postupaju kao da je jedan od njihovih. Plaćaju ga dva dinara dnevno, a povrh toga hrana i konak. On je zadovoljan.

PRIMORAN da se zadržim jedan dan u Nišu, susrećem mnogobrojne poznanike. Ali ja sam već isuviše navikao na duh fronta, pa sam se rđavo osećao u ovoj varoši u pozadini, gde je egoizam već uspeo da za sebe naknadi dobar deo onoga što je bio izgubio u patriotskom oduševljenju prvih meseci. Rat traje, a ljudi koji nisu u dodiru sa opasnošću, upadaju u spletkaško sitničarenje običnog života.

Mračno predosećanje koje su imale srpske vojskovođe celog leta 1915. bilo je nažalost i suviše osnovano. Uzalud su generali i državnici kukali kod saveznika i tražili odobrenje da zauzmu Sofiju pre nego što bude suviše kasno, Pariz, London i, naročito, Petrograd bili su gluvi za opomene. Neverovatno slepa, diplomatija Antante bila je istrajna u kobnoj bugarskoj hipnozi. I onda se desilo ono što je bilo neizbežno. Napadnuta austro-nemačkim snagama, snabdevenim sa svim modernim oruđima rata, a koje su bile dvostruko jače od njenih, udarena nožem u leđa od bugarskog krivokletnika, Srbija je bila zauzeta, i njena vojska za kojom su pošli mnogobrojni građani, povlačila se kroz hladnu i neprijateljsku Albaniju. Bilo je ovo strašno povlačenje cele jedne vojske i celog jednog naroda, koji su bili izgubili svoju zemlju, ali koji nisu bili pobeđeni.

SUTRA: MIROLjUBIVA OKUPACIJA KRFA

Preporučujemo

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Tagovi
ČUVAMO DEDOVINU I GROBOVE SINOVA Uprkos tragedijama, porodica Mihajla Tomaševića, iz Suvog Grla kod Srbice, opstaje na svom ognjištu (FOTO)
Reportaže

0 15

ČUVAMO DEDOVINU I GROBOVE SINOVA Uprkos tragedijama, porodica Mihajla Tomaševića, iz Suvog Grla kod Srbice, opstaje na svom ognjištu (FOTO)

OVO su grobovi mojih sinova. Stojadina, rođenog 1979, koji je poginuo na Košarama i Stevana, dve godine mlađeg, koji je 2002, vozeći traktor nagazio na protivtenkovsku minu koju su na putu u selu postavili Albanci. Ovde na groblju mi je druga kuća, a ona u kojoj živim sa suprugom Miladinkom Micom i sinom Darkom je nekoliko kilometara odavde. I, dok sam živ sa Kosova i Metohije seliti se neću, čuvaću svoj dom i grobove sinova.

18. 04. 2024. u 10:45

Pročitajte više

Drugi pišu

Komentari (0)

Ostavi komentar

Najnovije iz rubrike

Politika
Tenis
Fudbal