FELJTON - POKLONJENJE HRIŠĆANSKIM SVETINJAMA: Sava je pregovarao sa puno diplomatske suptilnosti

Nikola Moravčević

12. 05. 2022. u 18:00

TEK kad se arhimandrit Sava na priličnom broju dobro rešenih duhovnih odluka Arsenija Sremca uverio da je novi srpski arhiepiskop spreman da nastavi sa radom bez njegove usrdne pomoći, on je konačno u jesen 1234. godine odlučio da može da krene na svoje drugo hodočašće u Svetu zemlju.

ФЕЉТОН - ПОКЛОЊЕЊЕ ХРИШЋАНСКИМ СВЕТИЊАМА: Сава је преговарао са пуно дипломатске суптилности

Manastir Svetog Save Osvećenog u Judejskoj pustinji, Foto "Vikipedija"

Iako Teodosije jedino beleži da je Sava sinovcu Vladislavu tada u prisnom razgovoru rekao da on iz duhovnih razloga želi da to učini, brojnim savremenim srpskim istoričarima je bilo čudno zašto bi on na početku šeste decenije svoga burnog života i u prilično slabom zdravlju opet odlučio da se uputi na tako dugo i zamorno putovanje.  I u potrazi za važnim političkim motivima za tu njegovu odluku, činjenica da je Sava pri povratku sa tog puta otišao iz Nikeje u Bugarsku je navela neke od njih da se opredele za tezu da je Sava u stvari i otišao na ovaj put na zahtev bugarskog cara Jovana Asena II, tasta i pokrovitelja srpskog kralja Vladislava, da bi svojim zavidnim duhovnim autoritetom pomogao kod jerusalimskog, antiohskog i aleksandrijskog patrijarha da i Asenovo Bugarsko carstvo najzad uspe da preko Nikeje dobije svoju autokefalnu pravoslavnu crkvu. 

Međutim, problem oko ove teze je da o takvoj molbi među sačuvanim dokumentima ne postoji nikakav pismeni trag, što se u istoj meri može pripisati i izvesnim mišljenjima da je Sava krenuo na svoje drugo hodočašće zbog svog neslaganja sa sinovcem kraljem Vladislavom.  Iako njegovi biografi pominju da pri propasti kralja Radoslava, njegov stric, arhiepiskop Sava, na početku nije odobravao Vladislavljevu pobunu, on je ipak na kraju te vlasteoske pobune za dobro srpske države prešao preko Vladislavljevog uzurpatorstva, prihvatio po kralja Radoslava poguban rezultat tog sukoba, krunisao Vladislava i potom mu pomagao u njegovim brojnim državnim poslovima. 

KROZ ceo Savin život provejava njegova stalna briga za učvršćivanje sigurnosti harmoničnog dvojstva srpske države i crkve, što se jasno vidi u njegovim jednako blagonaklonim odnosima sa obadvojicom zavađenih sinovaca koje on, nažalost, tada nije uspeo da izmiri.

Na ovom hodočašću Sava se opet prvo iskrcao u Akri i odmorio u manastiru Svetog Georgija, koji je još u toku svoje prve posete Svetoj zemlji uspostavio kao svetilište za buduće srpske hodočasnike. Nakon toga je otišao u Jerusalim, gde se sreo sa svojim starim prijateljem patrijarhom Atanasijem, i opet obišao najznačajnija sveta mesta u gradu i okolini.  Iz Jerusalima se pismom javio studeničkom igumanu Spiridonu, u kome pominje da je po obilasku raznih okolnih svetih mesta neko vreme tu bio i bolestan. Iz Judeje je potom kopnom otišao  i u aleksandrijsku patrijaršiju, gde se sreo sa patrijarhom Nikolom, sa kojim se pojavio i na svečanom prijemu kod egipatskog sultana u Kairu.  Odatle je krenuo da se pokloni hrišćanskim svetinjama u Tivaidi i skitskoj pustinji i da obiđe monahe pustinjake na Sinajskoj gori.

PO POVRATKU sa Sinaja i kraćeg odmora u Jerusalimu, opet se vratio u Akru da otuda brodom  nastavi do Antiohije da bi se tamo opet video sa antiohijskim patrijarhom, a i da se malo odmori pred odlazak kopnom  u prilično divlju zemlju Jermeniju u podnožju starozavetne planine Ararat. Otuda je nastavio svoje putovanje kopnom kroz za hrišćane još opasnije zemlje, Kurdistan i Seldžučku Tursku, pretežno naseljene fanatičnim islamskim življem, da bi se najzad zaustavio u Nikeji da se tu vidi sa nikejskim carem Jovanom II Vatacem i njegovim vaseljenskim patrijarhom Germanom , kojima je poklonio skupocene ikone, pokupovane u toku ovog svog drugog pokloničkog pohoda. 

A potom je sa puno diplomatske suptilnosti pomenuo caru i njegovom patrijarhu da radi poželjnog porasta dogmatskog jedinstva i snage zajedničkog pravoslavlja on podržava ideju njihovog sređivanja odnosa sa bugarskom crkvom putem oproštaja bugarskom caru Asenu za njegovo negdašnje grešno priklanjanje rimskoj crkvi, oko čega se on već dugo i gorko kaje, kao i dozvole crkvene autokefalnosti, kojom će pravoslavlje na Balkanu povratiti skoro sve što je IV krstaškim ratom upropašćeno. I car i patrijarh German su ga u tom razgovoru uverili da im ova njegova podrška takvom rešenju bugarske molbe mnogo pomaže da se prema njoj opredele pozitivno i obećali da će u tom duhu i doneti svoju odluku.

U NIKEJI  je Sava primio pismo od bugarskog cara Jovana Asena II sa pozivom da pri svom povratku u Srbiju poseti i njegovu prestonicu, Trnovo.  Sava mu je odgovorio da će taj poziv prihvatiti, radostan što će tom prilikom moći da njemu i njegovom patrijarhu Joakimu donese važne i dobre vesti o njihovoj molbi da im se u Nikeji odobre iste takve crkvene privilegije kakve je on tamo 1219. godine uspeo da dobije za Srbiju.

Pre svog dolaska u Nikeju Sava je planirao da otuda, kao i pre, ode brodom do Konstantinopolja, pa preko Atosa, gde bi se malo odmorio u Hilandaru, da se kopnenim putem vrati u Srbiju.  Ali sa promenom tog  plana da u svoj povratak uključi i Bugarsku, a i saznanjem da bi u postojećim okolnostima bilo veoma riskantno pokušavati ulazak u prestonicu Latinskog carstva, pošto je ona u to vreme bila pod opsadom car Vatacevih nikejskih ratnih snaga. Zbog toga je Savi car predložio kao sigurniju varijantu njegovog povratka u Srbiju preko Bugarske da se on sasvim okane svoje planirane posete Konstantinopolju i Hilandaru, pa da mu on umesto toga obezbedi galiju koja bi ga duž azijske obale Bosfora i kroz Crno more prebacila do bugarske istočne crnomorske luke Mesemvrije.  I Sava je tu sugestiju prihvatio kao razumnu alternativu svojim dotadašnjim planovima.

BISAGE PUNE BOGOSLUŽBENIH KNjIGA

U MESEMVRIJI  je Savu dočekalo car Jovanovo poslanstvo sa kojim je po priličnoj hladnoći na konju prešao preko visokih planina Balkana da se u decembru 1235. godine pojavi u bugarskoj prestonici Trnovu na desnoj strani Dunava. Domentijan beleži da su ga bugarski car i patrijarh Joakim dočekali sa velikom čašću i slavljem i da je on požurio da  ih obavesti šta je uspeo da učini za njih u Nikeji, uveravajući ih da su nikejski car i patrijarh obećali da će uslišiti njihovu molbu. O tom razgovoru episkop Nikolaj u svom spisu o Savi Nemanjiću kaže: ’’Posle čestitanja obojici domaćina, Sava otvori svoje torbe i darova cara i patrijarha skupocenim poklonima, koje je doneo sa Istoka.  Njegove torbe behu pune zlatnih sasuda i bogoslužbenih knjiga, vezenih odeždi i crkvenih barjaka, kandila i krstova, svećnjaka, kadionica i kutija sa svetim moštima, ukrašenim dragocenim kamenjem i biserima. Sve se sijalo u znaku orijentalske lepote i gizdavosti.’’

SUTRA: POSLEDNjI BLAGOSLOV SVOM NARODU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

BILO MI JE MNOGO TEŠKO: Jelena otkrila kakav je Novak otac