ISTORIJSKI DODATAK Dilema kosovskog čvora - drešiti ili seći: Da li je vrh KP Jugoslavije obećao južnu pokrajinu Albaniji

Ivan Miladinović

24. 04. 2021. u 17:14

TAČNO pet meseci pre duboke jeseni 1968. godine, kada su širom Kosova i Metohije upriličene prve masovne separatističke demonstracije, prvi put će se zvanično na jednom forumu vladajućeg Saveza komunista postaviti pitanje nacionalnih odnosa u ovoj pokrajini.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК Дилема косовског чвора - дрешити или сећи: Да ли је врх КП Југославије обећао јужну покрајину Албанији

Kosovsko rukovodstvo na dogovoru kod Tita 26. juna 1966. godine

Pet meseci pre nego što će prištinskom Ulicom maršala Tita Srbi šetati jednom, a Albanci drugom stranom ulice, na 14. sednici CK SK Srbije progovoriće Dobrica Ćosić i profesor Jovan Marjanović "o neopravdanom potcenjivanju iredentističkih i separatističkih raspoloženja i težnji u izvesnim slojevima šiptarske nacionalnosti", o "osećanju ugroženosti kod kosmetskih Srba i Crnogoraca" i o "pritiscima za njihovo iseljavanje", prikrivenom teroru, pljački, silovanjima, ubistvima, o tome da kosovske vlasti ništa ne čine da bi to sprečile.

Bilo je to 29. maja, dva meseca posle odluke da se ozvaniči naziv Albanac umesto Šiptar, i da književni albanski jezik na Kosovu i Metohiji bude isti kao u Albaniji, da zvanični naziv ubuduće bude samo Socijalistička Autonomna Pokrajina Kosovo. Te iste 1968. godine, 29. novembra, na ulicama Prištine osvanuće parole: "Hoćemo republiku", "Hoćemo ustav", "Živela Albanija", "Živela Albanska partija rada", "Živeo Enver Hodža". U godinama koje će uslediti, šetači na prištinskom korzu postajali su sve više dva potpuno odvojena sveta. A deset godina pre krvavog raspada bivše Jugoslavije, u proleće 1981, na Kosovu će buknuti nove demonstracije Albanaca, četvrte od oslobođenja ovog dela Srbije od nacističke okupacije u Drugom svetskom ratu.

NEKAKO u vreme održavanja Četrnaestog plenuma CK SK Srbije i nekoliko meseci pre zahteva demonstranata "Kosovo republika" i "Ujedinjenje sa Albanijom", slične ideje, u malo uvijenijoj formi, lansirao je Fadilj Hodža. On je na sastanku najužeg rukovodstva SK Srbije govorio o potrebi da i nacionalne manjine u Jugoslaviji dobiju pravo na samoopredeljenje.

Još u pripremi Rankovićevog smaknuća, 26. juna 1966, Broz će se tajno, bez prisustva predsednika Centralnog komiteta SK Srbije ili predsednika Skupštine Srbije, na Brionima sastati sa vodećim političarima ove srpske pokrajine. Još je zanimljivije da na ovom višečasovnom razgovoru, prema navodima iz Titovog kabineta, zvanično nije vođen nikakav zapisnik. Prema evidenciji iz njegovog kabineta, on se tih godina sa rukovodstvom Kosova sastajao češće nego sa funkcionerima bilo koje jugoslovenske republike. Od 1966. do 1971. registrovano je da se sa njima oficijelno sreo pet puta, više nego sa vodećim ličnostima Srbije i Crne Gore zajedno.

Zapisnici sa tih susreta svedoče o tome da je doživotni predsednik Jugoslavije pokazivao veliko razumevanje za gotovo sve zahteve šiptarskih funkcionera sa Kosmeta, koji su se od 1966. svodili na sve veće i sve nelegitimnije osamostaljivanje ove pokrajine od Srbije. Još zanimljiviji je podatak da nekim od Titovih sastanaka nije prisustvovao nijedan predstavnik srpskog rukovodstva. Istovremeno, bivao je obaveštavan o pravom stanju na Kosmetu.

O tome ga informiše, usmeno i pismeno, dr Stanoje Aksić, potpredsednik Skupštine Kosova i Metohije. Javlja mu se Pavle Jovićević, stari revolucionar i partizanski komandant, obaveštava ga o povećanom broj ubistava (Istok, Uroševac, Klina, Vitina, Vučitrn), o pritisku za iseljavanje Srba i Crnogoraca, kako iz sela tako i iz grada, a naročito stručnjaka, što Pokrajinu, ionako deficitarnu kadrovima, teško pogađa. Završava rečima: "Ovakva situacija ničem dobrom ne vodi."

U ARHIVU Josipa Broza čuva se magnetofonski snimak njegovog susreta sa vodećim funkcionerima Službe državne bezbednosti. Ovaj razgovor, vođen aprila 1971, pokazuje da su postojale vrlo bliske veze i sadejstva, između šiptarskih separatista i političara na Kosovu i Metohiji još od 1968. godine. Borče Samonikov, načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije, rekao je Titu: "Operativci službe obavestili su pokrajinsko rukovodstvo o danu i satu kada će biti demonstracije i ko su njihovi organizatori. Dobili su odgovor - to nije vaša briga, stanje nije takvo." I ne samo to, niti su dozvolili da o tome budu obaveštene savezna i republička SDB u Beogradu. Nažalost, niko nije pokušao da objasni kako to da se stalno "poboljšava socijalni, ekonomski, kulturni položaj Albanaca na Kosovu", a da separatistički pokret nikako ne jenjava. I upravo kada su Srbija i Jugoslavija ovoj pokrajini davale najviše, u njoj je, 1981, nepunu godinu posle Titove smrti, došlo do nove masovne separatističke pobune, kojom je ponovo traženo odvajanje Kosmeta od Srbije.

Tito na Kosovu

U DIPLOMATSKOM arhivu u Beogradu nalaze se veoma važni dokumenti, šifrovane, strogo poverljive depeše koje je Ambasada SFRJ sedamdesetih godina prošlog veka iz Tirane slala u Beograd, a koje govore i o tome da je Priština separatno sklapala mnoge sporazume sa Tiranom, da je Albanska obaveštajna služba - AOS, vrbovala prosvetne radnike i kako je Albanija već tada otvoreno izražavala teritorijalne pretenzije prema Jugoslaviji. U jednom službenom dokumentu, sredinom januara 1974, piše da NR Albanija ima pravo da brine o suverenitetu i integritetu SFRJ u predelima koji su naseljeni Albancima.

Jovan Pečenović, ambasador u Tirani, 20. marta 1973. referisao je Titu da Albanija saradnju sa Kosovom i Metohijom koristi za nacionalističku homogenizaciju svojih sunarodnika u ovoj srpskoj pokrajini i za svoje neskrivene pretenzije prema ovom delu Srbije i Jugoslavije. Na to je Broz lakonski odgovorio: "Mi ne sektašimo prema drugovima sa Kosova zbog uvoza udžbenika iz Albanije." Za sve to vreme, od Četrnaeste sednice CK Srbije do donošenja Ustava 1974, srpski političari držali su se po strani i biće samo jedna karika u lancu pogrešne jednosmerne i porazne državne politike prema Kosovu i Metohiji, od Nikole Pašića do naših dana, kako je to rekao Dobrica Ćosić. Svi su bežali od dileme kosovskog čvora - drešiti ili seći?

Kosovski Albanci su proglasili svoju nezavisnost. Fanatično traže da im se cela ova pokrajina, sa srpskim imenom, preda u trajno vlasništvo. Za nekoliko vekova, koliko tu žive, nisu uspeli da stvore svoje nazive gotovo ni za jedan grad, izuzev za Uroševac, koga zovu Ferizajem. Do danas nemaju svoje ime ni za Kosovo, ni za srce Kosova, Kosovo Polje, za koje čak i Nemci imaju svoj naziv, Amzelfeld.

ZAJEDNIČKIM poduhvatom naših i ruskih arhivista, pre neku godinu, publikovan je "Zbornik dokumenata o jugoslovensko-sovjetskim odnosima 1945-1956". koji omogućava objektivno sagledavanje ne samo odnosa SFRJ i SSSR-a, već i poglede na mnoga unutrašnja pitanja u Jugoslaviji i planove Titovog režima, naročito oko sudbine Kosova, najbolnije tačke Srbije. Posebnu pažnju u Zborniku privlači stenogram razgovora koji su u Moskvi, 19. aprila 1947. godine, vodili sa Staljinom i Vjačeslavom Molotovom - Edvard Kardelj, Stanoje Simić i Vladimir Popović. Sastanak je uglavnom bio posvećen privrednoj saradnji, ali je Staljin u jednom trenutku pokazao interesovanje za Albance:

Staljin: - Kakvog su porekla Albanci?

Kardelj: - Oni su potomci Ilira.

Staljin: - Sećam se da mi je Tito govorio da su oni srodni sa Baskima.

Kardelj: - Kod nas na teritoriji Kosova i Metohije ima i dan-danas više Albanaca nego Srba. Mi mislimo kasnije, kad se još bolje povežemo s Albancima, da im ustupimo te teritorije.

Staljin (to mu je bilo vrlo drago): - Vrlo dobro, to je pravilno....

"Mi mislimo kasnije, kad se još bolje povežemo s Albancima da im ustupimo te teritorije", da li se ova rečenica omakla Kradelju? Pre će biti da je u Moskvu stigao sa instrukcijama iz Beogada da vođi "svetskog proletarijata" saopšti odluku rukovotstva KP Jugoslavije. I Staljinov odgovor "Vrlo dobro, to je pravilno" ukazuje da se takva odluka poduže pripremala.

Ovaj detalj potvrđuje i da je Enver Hodža s pravom, u svojim "sabranim delima", objavio da mu je Josip Broz Tito obećao da će ustupiti Kosovo Albaniji, "čim prije, pošto malo primiri srpske nacionaliste". Predaja Kosova Albaniji nije se tih godina desila samo zahvaljujući definitivnom razlazu Tita i Staljina, odnosno Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i zemljama socijalističkog lagera, među kojima je tada bila i Albanija.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

KLIKNITE ZA VIŠE VESTI

Komentari (0)