SLOMOM JUGOSLAVIJE OKONČANA JEDNA EPOHA: „Istorijski forum Književnih novina“ predstavlja dragoceno svedočanstvo o jednom vremenu

Miloš Ković

30. 12. 2020. u 17:14

СЛОМОМ ЈУГОСЛАВИЈЕ ОКОНЧАНА ЈЕДНА ЕПОХА: „Историјски форум Књижевних новина“ представља драгоцено сведочанство о једном времену

Karikatura Ranko Guzina

DANAS se jasno vidi da tekstovi nastali u okviru «Istorijskog foruma Književnih novina», održanog na sedamdesetogodišnjicu osnivanja jugoslovenske države, predstavljaju dragoceno svedočanstvo o jednom vremenu.

Mlađe čitaoce mogao bi da iznenadi slobodan ton u javnom dijalogu vođenom u Beogradu, pre pada Berlinskog zida. Te 1988. godine Beograđani su, međutim, trčali sa tribine na tribinu i kupovali novine, upijajući, još u neverici, svaku novu, smelu i slobodnu reč. Osamdesete godine, sa svojim predukusom slobode i umetničkg stvaralaštva, bližile su se kraju. Iza nejakih sunčevih zraka stizali su, u potmuloj tutnjavi, olujni oblaci.

Intelektualci koji su se 8. novembra 1988. okupili u prostorijama "Književnih novina", zaista su vodili, kako je predvideo jedan od organizatora i uvodničara Milorad Vučelić, «dijalog bez ograničenja». Srbija je tek prikupljala hrabrost da dostojno obeleži 1. decembar 1918. i rehabilituje proskribovanu Kraljevinu Jugoslaviju, a istorija jugoslovenske države već se bližila svome kraju. Trebalo je, te 1988. godine, sagledati pređeni put i nazreti budućnost.

NAMETNUTA tema nacionalnih prava «jugoslovenskih naroda i narodnosti», koja je već decenijama, u javnom prostoru, sprečavala suočavanje sa intelektualno podsticajnijim izazovima epohe, morala je da, pre ili kasnije, pokrene «srpsko pitanje». U okvirima jugoslovenske (kon)federacije Srbi su izdeljeni na nekoliko država, dok je Srbija bila rasparčana na tri dela. Velikoalbanska pobuna i proterivanje Srba sa Kosova i Metohije bili su neposredni okidač. Vreme u kome su Srbi, radi opstanka države u kojoj su ipak ostvarili zavetnu ideju oslobođenja i ujedinjenja, jedini u Jugoslaviji morali da ćute i popuštaju, bilo je, te 1988. godine, sasvim okončano. Među učesnicima razgovora bili su pisci Memoranduma SANU, saborci i protivnici Slobodana Miloševića. U mnogo čemu nisu bili saglasni, ali su ispovedali zajedničko uverenje da je srpsko pitanje «ustavno i demokratsko pitanje, ali i pitanje istorijske istine», kao i da ta, istorijska istina, nije i ne može biti stvar «slobodnog izbora». Svi su idealno rešenje srpskog pitanja videli u okvirima reformisane Jugoslavije, iako su neki rezignirano priznavali sumnju u njen opstanak.

U slobodnom razgovoru i razmeni ideja, sagovornici su se najduže zadržali na nekoliko pitanja Zašto se Jugoslavija raspadala, dok se Evropa ujedinjavala? Zašto su nacionalni i religijski identiteti u Jugoslaviji jačali, dok su u Zapadnoj Evropi bili sve slabiji? Odakle toliko neprijateljstvo zapadnih medija prema listom prozapadno raspoloženim srpskim intelektualcima?

RASPRAVA je, zato, bila obeležena iskazom o sudbini Jugoslavije, kojim je Milorad Ekmečić završio svoje uvodno izlaganje: «Što je Evropa stvarala, Evropa će i razgrađivati.» To su bile, kako je rekao Jovan Deretić, «teze koje su delovale nekako isuviše resko, apodiktički», zbog kojih «čovek odmah poskoči na stolici». Većina sagovornika dokazivala je da je Ekmečić zanemario i potcenio volju i zablude Srba i ostalih jugoslovenskih naroda. Odgovarajući na pitanja, Milorad Ekmečić kao da je ustuknuo od realpolitičkog prizvuka svoje teze, da bi podvukao evropsko, prosvetiteljsko, racionalističko, lingvističko poreklo jugoslovenstva i blagotvoran uticaj koji će, u duhu ideja Jovana Skerlića, slabljenje nacionalizma i religioznosti u Zapadnoj Evropi imati na zbližavanje jugoslovenskih naroda. Potom je, ipak, dodao: «Ja pretpostavljam mirnodopska društvena kretanja i smatram da bi bila užasna tragedija da u Jugoslaviji počne građanski rat. On nije nemoguć.»

Polemika se, međutim, nastavila. Utisak koji su reči Milorada Ekmečića ostavile na prisutne nije bio umanjen razložnom primedbom Mihaila Markovića da zapadnoevropske zemlje nisu imale blagotvoran, nego neprijateljski stav prema tadašnjem srpskom pokretu u Jugoslaviji, kao i da se u SAD, naprotiv, uočavao uspon religioznosti i nacionalizma. Ni Marković nije zaboravljao na spoljnopolitičke činioce, pa je, pored ostalog, upozorio na primer Poljske koju su, zbog kratkovidosti njenih upravljača, susedne sile krajem 18. veka izbrisale sa mape Evrope.

SAGOVORNICI su pokrenuli još mnogo važnih tema. Milorad Ekmečić, Andrej Mitrović i Mihailo Marković naglasili su važnost dugoročnog neprijateljstva Srednje Evrope prema Srbima. Andrej Mitrović ukazao je na složenost iskustava Srba sa Hrvatima i Slovencima, kao neprijateljskim vojnicima, na tlu okupirane Srbije i Crne Gore 1915-1918. godine. Dobrica Ćosić prisetio se razgovora sa Edvardom Kardeljem iz 1957, kada mu je ovaj saopštio da je Jugoslavija «istorijski privremena tvorevina». U nizu podsticajnih uvida i ideja današnji čitalac će, naravno, pronaći i poneku ideološku kratkovidost i promašeno predviđanje.

Vreme je, međutim, potvrdilo suštinsku tačnost krilatice Milorada Ekmečića. Srbi su hteli Jugoslaviju, ali ona je stvorena tek onda kada su to dozvolili zapadni saveznici. Danas znamo kakva je bila uloga evropskih sila, Nemačke pre svih, u razbijanju Jugoslavije. Ona je bila deo pojasa novih, istočnoevropskih država, sa geopolitičkim zadatkom zadržavanja budućih, neminovnih nemačkih ekspanzija ka istoku. U isto vreme, Jugoslavija, Čehoslovačka i Poljska razdvajale su Nemce i Ruse, čija su prijateljstva i neprijateljstva bila podjednako opasna po interese zapadnih sila. Onog časa kada su dozvolile ujedinjenje Nemačke, i postigle razbijanje SSSR, Jugoslavija je, kao i Čehoslovačka, izgubila pravo na postojanje. Britanci i Francuzi hladnokrvno su je prepustili nemilosti Nemačke i njenih istorijskih saveznika.

Konačno, Jugoslavija je, baš kao i Čehoslovačka, bila dete ne samo Versajskog poretka, nego i zapadnoevropskog prosvetiteljstva, racionalizma i sekularizma. Danas se jasno vidi da se, sa uništenjem Jugoslavije, okončala jedna velika, svetskoistorijska epoha. Nije se slučajno Francuska, kolevka Monteskjea, Voltera i Francuske revolucije, danas našla na kolenima pred svemoćnom Nemačkom. Napustili su je i Britanci, koji su odvezali svoj brod od polupotopljene nemačko-evropske galije. Kako je predvideo Milorad Ekmečić, rat u Jugoslaviji počeo je duž religijskih linija iz 1941. godine. Religija se danas u celom svetu, osim u EU, vraća u javni i politički život, i to na velika vrata.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)