POLITIKA ODMAZDE I KAŽNJAVANJA: Bauk velikosrpskog nacionalizma kružio je Titovom Jugoslavijom

ODLUKAMA o federalizaciji Jugoslavije izvršeno je rasparčavanje srpskog naroda na više republika.

Foto privatna arhiva

Rasparčano je njegovo nacionalno jedinstvo, jer mu je oduzeta mogućnost da se u budućnosti pojavljuje kao narod u celini, a u republikama van Srbije njegova nacionalna prava ostala su nedefinisana. Spao je na položaj nacionalne manjine.

Na taj način je učinjeno upravo ono što je traženo odlukama Drezdenskog kongresa KPJ.

Međutim, ostao je ozbiljan politički problem to što je prilikom donošenja odluka srpski narod izmanipulisan nelegitimnim predstavljanjem i što mu nije data mogućnost da pre odlučivanja sagleda suštinu odluke i njene dugotrajne posledice.

Bilo je jasno da se to ne može sakriti i da bi, ako bi to pitanje postavio srpski narod, odnosno srpski deo rukovodstva, moglo da dođe do ozbiljnih problema. Ne treba zaboraviti da je sastav boraca Narodnooslobodilačke vojske bio pretežno srpski i da bi svaki poremećaj u njegovom borbenom moralu naneo neprocenjive štete.

Autori pomenute politike uočili su da bi dovođenje u pitanje donetih odluka značilo veliku prepreku ostvarivanju drezdenskih ciljeva. Zato su smislili pakleni plan za snažnu propagandu o njihovom istorijskom značaju za sve jugoslovenske narode, parolama o bratstvu i jedinstvu i ravnopravnosti naroda, s jedne strane, i žestoku političku aktivnost protiv svakog pokušaja da se stanje vrati na prethodno, s druge strane. Glavno propagandno i političko oružje protiv svakoga ko bi pokušao bilo šta u tom pravcu bila je izmišljena sintagma "velikosrpski nacionalizam".

Velikosrpski nacionalizam proglašen je za najvećeg i najopasnijeg neprijatelja jedinstva, opstanka i napretka Jugoslavije, a stvoren je čitav politički program borbe protiv njega.

Sva partijska dokumenta, pre svega kongresna, definisala su na nivou Jugoslavije i Srbije borbu protiv velikosrpskog nacionalizma kao prvorazredni politički zadatak, za koji su odgovorni srpski komunisti. Srbima je nametnuto da moraju sami sebe da ograničavaju i da ne smeju ni da razmišljaju o tome šta im se stvarno radi. Gvozdena partijska i vojna disciplina je sve to kontrolisala.

DIJAPAZON političke aktivnosti na ovom zadatku bio je kompleksan. Od ograničavanja građana da izražavaju svoja nacionalna osećanja do brutalnog suzbijanja naučne misli i drugih aktivnosti koje bi mogle da liče na nešto što vlasti smatraju pojavom velikosrpskog nacionalizma.

Iz udžbenika je izbrisana novija srpska istorija od Obrenovića do Karađorđevića, balkanski ratovi i Veliki rat. Predratna Jugoslavija pominjala se samo kao nenarodna trula Jugoslavija. Sadržaj novije istorije bio je Narodnooslobodilačka borba, sedam ofanziva i odluke Avnoja.

Bilo je zabranjeno pevanje tradicionalnih narodnih pesama u kojima se pominje Srbija ili srpski narod, pogotovo njihovo herojstvo u odbrani otadžbine. Zabranjeni su tradicionalni narodni običaji, kao što je javni doček tzv. Srpske nove godine uoči 14. januara. Da bi Srbiju učinili što nemoćnijom, podelili su je na tri dela, a donetim zakonima su njene pokrajine postavljene u položaje sukoba interesa sa maticom i težnje za otcepljenjem.

Napredak srpske ekonomije ocenjen je kao opasnost od tehnokratizma i preduzimane su mere da se njen razvoj uspori. Smenjivani su najsposobniji direktori. Sa Filozofskog fakulteta su uklonjeni najistaknutiji srpski naučnici zato što su se usudili da izraze svoje mišljenje o slabostima u društvu; anatemisani su akademici Srpske akademije nauka i umetnosti koji su sročili čuveni Memorandum o stanju u Jugoslaviji i tako dalje.

Srpsko rukovodstvo je svesrdno nastojalo da udovolji politici suzbijanja navedenih neželjenih pojava, pa ipak je trpelo žestoke kritike sa svih strana, iz organa Jugoslavije i iz drugih republika.

Bez obzira na to što su i srpski narod i njegove naučne i stručne snage objektivno bili svim srcem za opstanak i napredak Jugoslavije, bili su anatemisani kao barjaktari velikosrpskog nacionalizma koji je bio pretnja njenom opstanku i napretku.

Ako je ponekad bilo ocenjeno da Srbija ima jako rukovodstvo koje u bilo čemu nadvisuje vođu, ono je bilo smenjivano. Od članova rukovodstva se tražilo da sami pronađu svoje greške i opravdanje za smenu. Nije se moglo podnositi da u svetskoj štampi piše da je srpsko rukovodstvo progresivno, a jugoslovensko, tj. Josip Broz, konzervativno.

Nije se mogla zamisliti tužnija srpska pozicija od one da Srbija bude isključena iz odlučivanja o donošenju odluka koje su protiv njenih interesa, pa obavezana da ih po svaku cenu sprovodi i na kraju da smenjuje i šikanira na sve moguće načine one s kojima vođa nije zadovoljan.

Srpski narod je bio do krajnosti politički pritisnut i onemogućen da progovori o svojim interesima u Jugoslaviji. Ona se raspala ne zato što ju je rasturio velikosrpski nacionalizam nego zato što je to bilo u programu onih koji su defakto vladali i Jugoslavijom i srpskim narodom.

Velikosrpski nacionalizam kao politička optužba koja je više od polovine XX veka pritiskala srpski narod deo je strategije poništavanja rezultata Prvog svetskog rata, u kome je srpski narod kao pobednik, uz velike žrtve, stvorio svoju državu, zajedno sa drugim narodima koji su to svojom voljom odlučili.

ISTOVREMENO to je bila i politika odmazde, kažnjavanja. U Drugom svetskom ratu izvršen je najveći genocid nad srpskim narodom, za koji niko nije odgovarao. Naprotiv, njegovi izvršioci su bili saveznici onih koji su izmislili velikosrpski nacionalizam.

Nekažnjena politika progona srpskog naroda sa njegovih vekovnih ognjišta uz nove velike žrtve nastavljena je i u građanskom ratu devedesetih godina prošloga veka.

Vrhunac odmazde pokazan je u Haškom tribunalu suđenjem celokupnom srpskom političkom i vojnom rukovodstvu i osudama na višedecenijske robije. Osnovna optužba da su imali nameru da stvaraju "veliku Srbiju" je samo na drugi način formulisan velikosrpski nacionalizam.

Ni četvrt veka posle završetka građanskog rata i raspada Jugoslavije duh "velikosrpskog nacionalizma" nije iščezao. Sve dok i poslednji Srbin ne bude prognan u maticu. Srpskom narodu van Srbije osporavaju se elementarna nacionalna prava. Može se zamisliti kakva bi reakcija nastala ako bi samo bila pokrenuta inicijativa za formiranje svesrpskog nacionalnog saveta Srba iz bivše Jugoslavije za razmatranje sudbinskih nacionalnih pitanja kao što su jezik, pismo, kultura, istorija i druga pitanja od interesa za sve Srbe.

Ono što bi u drugim sredinama bilo sasvim normalno, ovde bi bilo gledano sa podozrenjem, kao povampirenje velikosrpskog nacionalizma i želja da se stvori "velika Srbija".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije