ISTORIJSKI DODATAK - FIJASKO PARTIJE I SLUŽBE BEZBEDNOSTI: Suđenje "šestorici" - poslednji pokušaj vlasti da se obračuna sa opozicijom

Srđan Cvetković

22. 10. 2021. u 17:14

OSAMDESETIH godina prošlog veka Beograd postaje centru kritičke misli i svojevrsna "oaza disidentstva". Žarišta opozicije postaju Beogradski univerzitet (naročito Pravni i Filozofski fakultet, Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), Instituti društvenih nauka, Udruženje književnika).

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ФИЈАСКО ПАРТИЈЕ И СЛУЖБЕ БЕЗБЕДНОСТИ: Суђење шесторици - последњи покушај власти да се обрачуна са опозицијом

Pavluško Imširević i Mihajlo Marković / Arhiva

Za ovaj period karakteristično je sinhronizovano i organizovano delovanje disidentske scene, naročito tzv. beogradskog kruga, bez obzira na ideološki različita polazišta, stajući iza svima prihvatljivih principa slobode mišljenja, govora stvaralaštva i političkog organizovanja.

Paralelno sa jačanjem političke represije od početka osamdesetih jača i otpor nedemokratskom režimu, zasnovan mahom na probuđenom nacionalizmu, kao i na kritičkom preispitivanju ideoloških mitova. U tom smislu prvu polovinu posttitoističke decenije su obeležila mnoga politička suđenja i zabrane. Sudnice su se lagano pretvarale u škole demokratrije umesto pozornice za zastrašivanje, kako primećuje advokat Srđa Popović.

POSLEDNJI veliki ideološki proces u samoupravnom socijalizmu na teritoriji Srbije počeo je pompezno masovnim hapšenjima i medijskom pratnjom, da bi se završio neslavno osudom, i to dosta blagom, samo dvojice od nekoliko desetina uhapšenih članova "Slobodnog univerziteta". Ovaj vid okupljanja nastao je spontano i neformalno po stanovima pojedenih disidenata u Beogradu od 1976, nakon izbacivanja profesora sa Univerziteta i velikog stezanja u periodu 1972-1977. Bio je to je odgovor na zaoštrenu situaciju u zemlji, po ugledu na praksu u pojedinim zemljama Istočnog bloka, ali i na iskustvima neformalnih diskusija grupe inelektaulaca, u prvim posleratnim godinama, koji su okupljali u Siminoj ulici ( Bosislav Mihajlović Mihiz, Dobrica , Vojislav Đurić, Dejan Medaković, Mića Popović...).

Koreni "Slobodnog univerziteta" mogu se pratiti od okupljanja neformalne grupe po stanovima, da bi od decembra 1976. na inicijativu glavnih organizatora Vladimira Mijanovića, Dragomira Olujića, Miodraga Milića (poznatijeg kao Mića doktor), Lazara Stojanovića, predloženo da se te pojedine grupe ujedine. U toj fazi "polaznici" "Kućnog ineverziteta" (odomaćen neformalni naziv) bili su uglavnom profesori i "šezdesetosmaš". Od 1980. počela je da radi i "Mala škola Slobodnog unverziteta" namenjena studentima. Nastava je organizovana u stanovima na nekoliko lokacija u Beogradu. Najćešće u ulici Koče Kapetana (u iznajmljenom stanu budućeg predsednika Borisa Tadića), Knez Miletinoj 40 (Dragomira Olujića) i u Dalmatinskoj 90 (Miodraga Milića), Pere Todorovića 3 (Gordana Jovanovića).

O RADU "Slobodni univerziteta" jedan od njgovih osnivača Dragomir Olujić kaže: "Iako smo bili na istoj strani, iako je vladalo mišljenje da smo homogena grupa, unutar nas je postojalo nekoliko struja, od boljševika do anarhista i demokrata. Takođe, bili smo i generacijski podeljeni. Zatim, zbog toga što smo naše susrete održavali u privatnim ili iznajmljenim stanovima, nedostatak prostora nas je primorao da se racionalnije organizujemo, pa je "Otvoreni univerzitet" radio u tri "škole. Sastanci nisu bili konspirativni. Uvek se dva meseca unapred znalo koja će tema biti, u čijem stanu i kada. Mogao je da dođe svako ko je želeo. Jedino ograničenje bila je veličina stana u kojem je održavana rasprava (nekoliko puta i do stotinu lica u tesnim stanovima).

Oblik rada je bio taj da su pre rasprave postojala dva izlagača, sa analizom problema i predloženim rešenjima. Dvojica uvodničara bila su po sistemu "pro et conta". Pokretala su se razna pitanja, od naučnih do političkih pitanja, nacionalizma, demokratije i ljudskih prava, državnog i društvenog uređenja, itd. Posle uvodničara išla je rasprava od 4 do 5 sati. Predavači su bili ugledni stručnjaci iz oblasti društvenih nauka i poznati disidenti (Srđa Popović, Nebojša Popov, Milovan Đilas, LJuba Tadić, Dragoljub Mićunović...).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Sud odbija sve predloge branilaca

Jelka i Pavluško Imširević 1984. godine / Foto: Privatna arhiva Ane Imširović

GRUPE su bile pod stalnom policijskom prismotrom i povremeno medijski napadane, ali se ilegalni pokret ipak vremenom više omasovljavao. U Knez Miletinoj 40, u stanu Dragomira Olujića, 20. aprila 1984, na spektakularan način, upalo je više desetina milicionera i uhapsilo 28 članova "Univerziteta" među kojima se našao i proslavljeni disident Milovan Đilas. Bio je tu i Vlada Mijanović i još nekoliko lica "ranije poznata organima gonjenja" iz tzv. beogradskog kruga. Tog dana trebalo je da Đilasa govori o "Nacionalnom pitanju u KPJ i NOB". Kouvodničar je bio Ilija Moljković. Budući da se većina uhapšenih već godinama nalazila po spomenutim beogradskim stanovima i raspravljala o temama iz istoriografije, sociologije, politikologije, filozofije i prava, jedan od razloga, po svemu sudeći, ovako burne reakcije vlasi, bilo je pojavljivanje Milovan Đilasa. Ćosić u "Piščevim zapisima" navodi da je Svetozar Stojanović od nekog saznao u poslednji čas da će biti hapšenja, te su odustali od dolaska.

Iz pritvora su najpre svi pušteni, da bi neki od njih bili ponovo uhapšeni. Pokrenuta je istraga na osnovu krivične prijave koju je potpisao Ranko Savić u ime Službe državne bezbednosi . A optužnica je podignuta samo protiv šestorice manje zvučnih imena, mahom već osuđivanim: studenata Vladimira Mijanovića, Miodraga Milića (Mića Doktor), diplomiranog sociologa, Dragomira Olujića, politikologa, Gordana Jovanovića, studenta istorije umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, Pavluška Imširovića, dipl. inžinjera saobraćaja i Milana Nikolića, diplomiranog sociologa, svi iz Beograda.

POSLE 42 dana štrajka glađu Imširovića, Mijanovića i Nikolića, pušteni su da se brane sa slobode. Optužnica koju je zastupao javni tužilac Danilo Nanović (kojem je to bila kasnije odskočna daska za mesto rupblićkog tužioca) menjana je tri puta od dela veleizdaje, na kraju se došlo, do neprijateljske propagande. Saslušano je stotinak svedoka. Tužilac ih je teretio da su se u vremenu od 1977. pa do aprila 1984. godine u Beogradu, međusobno povezivali "polazeći od kontrarevolucionarnih pozicija", radili ,,na stvaranju, organizovanju, omasovljenju i učvrščićvanju grupe lica radi delovanja na podrivanju i protivustavnoj promeni društveno-političkog sistema i svrgavanja postojeće vlasti". Predložio je široku listu od 26 svedoka među kojim i advokata Srđu Popovića. Uz to priključio je još pisana svedočenja 64 poznatih intelektualaca saslušanih u istrazi: Zagorke. Golubović, Mihaila Markovića, Nebojše Popova, Svetozara Stojanovića, Todora Kuljića, Vojislava Šešelja, Stojana Cerovića, Đorđija Vukovića, dr Koste Čavoškog, Borisa Tadića i drugih. Samo dvojica svedoka, po svemu sudeći instruiranih, neuverljivo su potvrdili navode optužnice. "Znalo se da na disidentskim skupovima ima doušnika UDB-e. Niko ništa nije krio. Smatralo se: Eto ne krijemo ništa, nije ništa antidržavno", seća se Vitomir Knežević iskusni advokat koji je nastupao i kao potparol ostalih branilaca. Sudsko veće oslobodilo je " krunskog svedoka" u trenutku kad je odbrana došla na red da postavlja pitanja, a sve predloge optuženih i branilaca je odbilo.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Režim popušta: Okrivljeni se brane sa slobode

Dragoljub Mićunović / Foto arhiva Novosti

UPRKOS tome što je javnost pripremana za veliki proces, čiji je glavni cilj zastrašivanje kritički nastrojene intelektulane javnosti u Beogradu, zbog velikog otpora, suđenje je okončano neslavno.

Nagoveštaj da će se proces odvijati u tom smeru bilo je već na početku: ukidanje pritvora i puštanje okrivljenih da se brane sa slobode. Proces je okončan 4. februara 1985. godine. Okružni sud u Beogradu, pred većem kojim je predsedavao sudija Zoran Stojković, sudija Dušan Komnenić i trojica porotnika, doneo je presudu kojom su Miodrag Milić, Milan Nikolić i Dragomir Olujić proglašeni krivima jer su u vremenu od 1980-1984. "...svojim napisima zlonamerno i neistinito prikazivali društveno-političke prilike kod nas, čitali svoje tekstove, usmeno govorili pred većim brojem lica na ilegalnim sastancima u privatnim stanovima.

Pri tome, svi okrivljeni su neistinito prikazali tekovine naše narodnooslobodilačke borbe i socijalističke izgradnje i ulogu Komunističke partije Jugoslavije i njenog rukovodstva i ličnost i delo predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Milan Nikolić se tereti zbog teksta na engleskom jeziku "Struktura jugoslovenskog društva, oblid sukoba i nadni za njihovo prevazilaženje", koje je podneo Brandeis univerzitetu u Bostonu 1982. godine svom profesoru Ralfu Milibandu.

U njemu se inkriminišu, između ostalog, delovi gde govori da je "Jugoslavija razvijala nešto drugo na ruševinama buržoaskog društva, a ne socijalizam po Marksu i ...da današnji sistem nije socijalistički, da je glavni cilj birokratije da razbije radničku klasu kako bi mogla da je kontroliše... "

Ovi stavovi ocenjeni su kao neprijateljska propaganda, a Milan Nikolić kažnjen sa godinu dana i šest meseci zatvora. Zanimljivo je da u obrazloženju presude stoje i sledeći navodi sudije: "Okrivljeni Nikolić dobro zna da se u tim građanskim demokratijama, komunizam još uvek shvata kao bauk. No, okrivljenog Nikolića to mnogo i ne zanima jer, kako sam ističe, želi da se zaposli na Zapadu i, na ovaj način, on stvara o sebi sliku disidenta..."

OPTUŽENOM Miodragu Miliću se spočitava što je zlonamerno prikazivao društveno-političke prilike u zemlji tvrdeći da u Jugoslaviji nema demokratije, pa se navode delovi njegovih tekstova "Staljinizam i uzroci poraza ustanka u Srbiji 1941-1942".

Na mestu zločina u Knez Miletinoj: Dragomir Olujić, Ilija Mojković, Gordan Jovanović i Staša Zajović / Foto: Privatna arhiva D. Olujića

Kao i da je pred više lica pročitao tekst "Uzroci sukoba Jugoslavije i SSSR-a 1948. godine", tvrdeći za Josipa Broza da "je postao kult, naš vođa i učitelj, što je ravnopravno kultu Staljina"; da je pred više lica pročitao tekst "Udes Milovana Đlasa i granice pobune", u kojem društveno-politički sistem toga vremena naziva "ideološko-politički sistem staljinizma Jugoslavije, Jugoslovenski staljinizam, Pri- mitivni despostski staljinizam, Titov despotizam": Inkriminiše se knjiga "Rađanje Titove despotije".

Milić je zbog navedenog osuđen na kaznu zatvora od 2 godine, da bi kazna bila ublažena na godinu i 6 meseci. On je jedini koji je na kraju i otišao na izdržavanje kazne u KPD Zabela (od jula 1986. do novembra 1987). Milan Nikolić smatra da je to najviše zbog toga jer je stranoj i domaćoj javnosti bio najmanje poznat.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Progon u režiji Staneta Dolanca

DRAGOMIR Olujić (1948), dugogodišnji aktivistau disidentskom pokretu, osuđen je zbog "neprijateljske propagande" na kaznu od godinu dana zatvora uslovno, da bi u drugom stepenu bio oslobođen.

LJubomir Tadić / Foto Arhiv SANU

Okrivljen je za javno čitanje prikaza zabranjene knjige "Politički pluralizam ili stranački monizam" Vojislava Koštunice i Koste Čavoškog i tvrdnje u kojima je negirao revolucionarni karakter jugoslovenskog društva ocenjujući ga kao staljinističko ili buržuasko u kasnijoj fazi.

Slična optužba protiv Pavluška Imširovića (već osuđivanog tokom 1973) je odbijena, dok je tužilac odustao od gonjenja Vladimira Mijanovića i Gordana Jovanovića. Bio je to poslednji ozbiljniji pokušaj vlasti da se obračuna sa narastajućom opozicijom.

Specifičnost ovog slučaja je što je izazvao do tad neviđenu medijsku promociju, proteste, pisma i peticije, kako domaće, tako i strane intelektualne javnosti i organizacija za zaštitu ljudskih prava. Aktivirala se intelektulana javnost.

Pišu se pisma i peticije potpredsedniku Predsedništva SR Srbije Branku Pešiću, Skupštini Srbije, članovima Saveta Federacije, okružnom javnom tužiocu, predsedniku Okružnog suda u Beogradu, Komisiji Skupštine Srbije za nadzor nad SDB.

Predsedniku Predsedništva Veselinu Đuranoviću peticiju potpisuju 12. septembar 1984. ugledni nemački intelektualci i političari: književnik Heinrih Bel, dr Erhard Epler, član predsedništva Socijaldemokratske partije Nemačke, profesor dr Iring Fetacher, Ginter Gras, književnik, profesor Jirgen Habermas, profesori Johan Štraser i Albreht Velmer. Disidente su podržali američki predsednik Ronald Regan, Sandro Pertini, italijanski predsednik, i drugi visoki zvaničnici. Apel za prekid suđenja potpisalo je osam hiljada univerzitetskih profesora iz celog sveta.

U OVAKO stvorenoj društvenoj klimi Vrhovni sud Srbije 9. jula 1985, uvažavajući žalbe branilaca M. Milića, prvobitnu presudu preinačuje tako što nalazi da izvesne inkriminacije, ipak, "ne sadrže sva bitna obeležja krivičnog dela neprijateljske propagande", te mu kaznu smanjuje na godinu dana i 6 meseci.

Delimično se izlazi u susret i žalbi M. Nikolića, pa je delo prekvalifikovano "u povredu ugleda SFRJ", a kazna smanjena na 8 meseci uslovno, dok je Olujića koji se žalio oslobodio optužbe. Sa- vezni sud je presudom 24. decembra 1985. odbio zahtev Milića i Nikolića za vanredno preispitivanje pravosnažne presude.

Konačan rezultat je ipak bio krajnje mršav. Iako je uhapšeno tridesetak lica, izvedeno na sud šestorica, osuđena su na kraju samo dvojica i to na kazne jedne do dve godine robije, s tim da je samo jedan zaista i otišao na izdržavanje kazne (Miodrag Milić). U pravnom smislu proces je doneo tri novine, kako ističe Srđa Popović.

Prvo je sudija Stojković izneo zanimljivu tezu da je mišljenje slobodno "kao psihički proces", ali da reči koje su izraz tog mišljenja "mogu biti kažnjive", drugo, praksa da se advokat eliminiše kao branilac tako što se pozove za svedoka (advokat Srđa Popović) i treće, pretres advokatske kacelarije i oduzimanje beležaka o razgovoru sa branjenikom.

Milovan Đilas i Matija Bećković / Foto: Privatna arhiva

Među disidentima se spekulisalo da je Proces šetorici i progon beogradskog kruga intelektualaca tražio Stane Dolanc, rukovodilac Saveznog SUP-a a potom i predsednik Saveta za zaštitu ustavnog poretka Predsedništva SFRJ, jer su, navodno, Beograd i Srbija početkom 80-ih važili za centar liberalne opozicije.

Suprotno očekivanjima organizatora političkog procesa, čiji je osnovni cilj bio zastrašivanje beogradske kritičke intelektulane javnosti, došlo je do njenog još većeg buđenja i mobilizacije u zaštitu prava na slobodno mišljenje i izražavanje. Šef SDB Srbije, Obren Đorđević, priznao je da su tada "poslednji put hapšeni disidenti u Srbiji", da je proces bio fijasko i velika blamaža pred međunarodnom javnošću u vreme kada su ovakvi progoni nestajali u celom Istočnom bloku.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)