ISTORIJSKI DODATAK - BEOGRAD EPICENTAR OPOZICIJE: Sedamdesetih godina u Srbiji je bilo 20.000 političkih osuđenika

Srđan Cvetković

14. 10. 2021. u 17:14

NA PODRUČJU SR Srbije uočena je aktivnost raznovrsnih neprijateljskih grupacija od bivših političara, klasne reakcije, preko "pročetničkih i informbirovskih, anarholiberalističkih i nacionalističko-separatističkih ekstremista".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БЕОГРАД ЕПИЦЕНТАР ОПОЗИЦИЈЕ: Седамдесетих година у Србији је било 20.000 политичких осуђеника

Matija Bećković, Dobrica Ćosić i Jovan Rašković

Okvirni podaci su govorili da je početkom sedamdesetih bilo oko 20.000 političkih osuđenika (samo u Beogradu oko 5.000)... Najaktivniji su bili bivši politički osuđenici i protagonisti blokovske opredeljenosti.

Lobirali su svako za svoju stranu, parolama "Samo Rusi mogu da to razreše" ili "Prava demokratija je na Zapadu", itd. U dokumentima službe bezbednosti primećena su nastojanja u pravcu da se izađe iz zatvorenosti (Filozofski fakultet i instituti) i korišćenja društvenih tribina i drugih mogućnosti. Radi ostvarenja ovih ciljeva, u prvi plan se stavljala orijentacija na infiltriranje "svojih ljudi" u odgovarajuće ustanove i institucije (Dom omladine u Beogradu, Kolarčev narodni univerzitet, Studentski kulturni centar). ("Treba što češće organizovati zborove i javne tribine u Beogradu, a i delovati preko zavičajnih klubova.

Dosadašnje akcije su dale veliku pouku kako ubuduće raditi, jer da su radnici prišli studentima - sve bi bilo drugačije", beleži se izjava Aleksandra Saše Stojanovića, docenta Pravnog fakuleta, u privatnom razgovoru septembra 1970.

Ili: "Treba praktikovati što legalnije metode borbe u odnosu na društveni sistem, i to putem štampe, napisa, rasprava i diskusija. Konkurisao sam u Radio Beogradu, ali su me odbili, jer se birokratska struktura plaši moje aktivnosti. Jugoslavija ima primitivnu radničku klasu, kojoj je za izvođenje revolucije potrebno vođstvo intelektualaca. Moramo da joj otvorimo oči i da je povedemo u revoluciju...", beleži se u tajnom izveštaju izjava Ilije Moljkovića, januara 1971.)

NA POZIV svojih prijatelja, profesor Rudi Supek iz Zagreba istupio je u dva maha na tribini Doma omladine u Beogradu. Po slobodnoj interpretaciji njegovih izlaganja, on je napao sistem i, pored ostalog, rekao: "Pravi sadržaj socijalizma ne poznajemo, imamo samo parole. Komunistička partija mora dozvoliti postojanje opozicije, čime će se stvoriti uslovi za demokratsku diskusiju među masama" (17. oktobar 1970).

Matija Bećković je na književnoj večeri u Biblioteci "Branko Radičević" rekao: "Poznata je stvar da u partijskim komitetima Srbije sede najnesposobniji i najgluplji ljudi. Oni su primitivci i neobrazovani, ne mogu da shvate ono što je izvan njihovog intelekta. Tek kad pošteni ljudi drugih profila i načina gledanja reorganizuju partiju u Srbiji, moći ćemo drukčije da dišemo".

Tokom 1971. godine primećena je eskalacija neprijateljskih nastupa vezana za početak javnih diskusija o izmenama Ustava. U svemu tome značajan momenat predstavljao je stav profesora okvalifikovanih kao "ekstremisti" (M. Markovića, M. Životića, LJ. Tadića, D. Mićunovića i drugih) da "nova jugoslovenska levica mora izaći iz ograničenja delovanja u uskom krugu na javnu tribinu i pred širi auditorijum" i da to "treba da čini čak i na onim tribinama i skupovima na kojima se pojavljuju nacionalisti" i uprkos tome što se "sa njima u svemu ne slažu" U posebnom izdanju "Praksisa" objavljena su dokumenta "o junu 1968", a u nekim od poslednjih diskusija "o socijalnim razlikama" pominjan je takođe "program juna" i isticano da nove generacije moraju biti revolucionarnije u svojim akcijama za "promenu društva".

U ostvarivanju generalne koncepcije "pokreta" prihvatala se svaka opoziciona aktivnost, bez obzira na manje ili veće ideološke razlike. U tom smislu uočene su i veze Milovana Đilasa sa pojedinim aktivnim pripadnicima "studentskog pokreta" i profesorima M. Markovićem, G. Petrovićem i drugima. On je imao lične susrete i sa studentima V. Mijanovićem, D. Udovičkim i drugima, a u vreme junskih nemira bio je među demonstrantima na Novom Beogradu.

* * * * * * * * * * * * * * * * *

Jačanje kulta ličnosti Josipa Broza Tita

SNAGA unutrašnjeg neprijatelja, pojedinačno, bila je relativno skromna. Prema ocenama bezbednosnih službi, procenjivalo se da bi tek njihovo povezivanje i sadejstvo sa spoljnim neprijateljem moglo izazvati veće probleme i nestabilnost u zemlji.

U izveštaju SDB kaže se da su sve grupe pod određenim uticajem iz inostranstva. Naročito se pratilo delovanje političke emigracije prema kojoj su tada planirane "posebne akcione mere" neutralisanja. Samo od 1974. do 1976. otkriveno je čak 13 neprijateljskih ilegalnih grupa i organizacija koje su delovale sa različitih neprijateljskih pozicija i u njima je učestvovalo ukupno 237 lica.

One su delovale protiv ustavnog poretka sa birokratsko-dogmatskih, liberalističkih, anarholiberalističkih i nacionalističkih pozicija. Posle sloma hrvatskog Maspoka kao najvećeg izazova, Beograd je postao epicentar opozicije na nivou Jugoslavije.

U drugoj polovini sedamdesetih SDB je zato usmerio svoje aktivnosti, pre svega, na prodor u neprijateljske "sredine" u glavnom gradu SFRJ. Služba je uočavala da "anarholiberalistička grupacija" (profesori Filozofskog fakulteta u Beogradu, LJubljani i Zagrebu) ima kontakt sa određenim buržoaskim intelektualnim krugovima, među kojima ima i stranih agenata.

Takođe je i grupa NKPJ, koja je kasnije održala osnivački tzv. Barski kongres 1974, bila je navodno "u direktnoj vezi sa ekstremnom informbirovskom emigracijom u nekim istočnoevropskim zemljama i kontaktirala sa tamošnjim obaveštajnim službama". Milovan Đilas i Mihajlo Mihajlov, kao liberali, prema podacima službe imali su kontakte sa određenim licima u inostranstvu koje služba obrađuje kao agente.

Neki maspokovci su održavali veze sa ekstremnom ustaškom emigracijom, dok je određeni broj maspokovaca emigrirao posle 21. sednice i neprijateljski delovao iz emigracije. Konačno, jedan deo klera delovao je otvoreno, preko crkvenih organizacija, u sadejstvu sa neprijateljskom emigracijom.

Glavni oblici njihove aktivnosti svodili su se na političko-propagandne akcije, neku vrstu "specijalnog rata" protiv SFRJ, kako se ova aktivnost u izveštajima registruje. Ipak, polovinom sedamdesetih tvrdilo se da su opšta bezbednosna situacija i društvena klima znatno povoljnije nego ranije, što je bio "rezultat odlučnije akcije Saveza komunista i organa unutrašnjih poslova".

Izricanje presude Jelki Kljajić, Pavlušku Imširoviću i Milanu Nikoliću 1972. godine

PRILIKOM sprovođenja represivnih mera prema disidentima strogo se vodilo računa o nacionalnim i ideološkim simetrijama. Obračun sa unutrašnjim nepri- jateljima u Srbiji bio je određen najpre najvažnijom republičkom simetrijom: Srbija - Hrvatska.

Tako je intenziviranje progona usledilo i kao reakcija na obračun sa maspokom kao najvećom pretnjom bezbednosti zemlje posle 1945, ali i na studentske demonstracije u Beogradu. I u progonu unutrašnjih neprijatelja u Srbiji trudilo se da se odmereno i simetrično sprovode akcije prema svima.

Tako su uhapšeni i osuđeni anarholiberali (Miloš Nikolić, Pavluško Imširović, Jelka Kljajić, Lazar Stojanović), nacionalisti (Slobodan Subotić, Mihailo Đurić), ostaci klasnog i političkog neprijatelja (Đura Đurović, Slavoljub Vranješević, Sava Banković), neostaljinisti, učesnici i funkcioneri Barskog kongresa NKPJ (Vlada Dapčević i Mileta Perović), rankovićevci (Boško Vidaković, Vojkan Lukić), kao i tehnomenadžeri (Slobodan Bata Todorović, Lazar Vračarić). Dakle, podjednako pristalice i Istoka i Zapada, levih i desnih ideologija, različitih vera i nacija.

Osim hapšenja, političkih suđenja i jačanja mera represije išlo se na pojačan ideološki nadzor i uvođenje ideoloških sadržaja u obrazovno-vaspitni sistem. Kao odgovor na "liberalizam" i pojačanu aktivnost unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja, kroz opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu (ONO i DSZ) težilo se jačanju sistema bezbednosti.

Paralelno sa tim dolazi do pojačanog ideološkog rada i intenziviranja kulta ličnosti Josipa Broza Tita koji dostiže vrhunac u poslednjim godinama njegovog života. Jačanjem represije i čvršćom kaznenom politikom i energičnijim krivičnim gonjenjem posle porasta početkom sedamdesetih godina znatno je opala stopa "političkog kriminaliteta", odnosno suzbijen je društveni otpor s početka decenije.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)