ZAVERA NA ELITISTIČKI NAČIN: Kako su u SKC protekle Prve godine Filmforuma i proširenih medija

Božidar Zečević

10. 03. 2021. u 17:14

NASTAO na krilima prevratničke osećajnosti u pobuni studenata 1968. godine, beogradski Studentski kulturni centar vrlo brzo je iznedrio identitet slobodne univerzitetske scene širokog obzorja i zahvata.

ЗАВЕРА НА ЕЛИТИСТИЧКИ НАЧИН: Како су у СКЦ протекле Прве године Филмфорума и проширених медија

Tom Ludi, Stiv Vaserman, Hans Jirgen, Dušan Makavejev, Ford Kopola, i Verner Hercog

NJegova uzbudljiva povest počinje burne 1968, kada je država činila sve da nekako umiri ustalasani studentski Beograd. Dom Udbe (zvanično ime Dom kulture NH "Pane Đukić-Limar", koji je radio u zgradi negdašeg čuvenog Oficirskog doma, jedne od kultnih znamenitosti prestonice u HIH i HH veku) bio je već rasfirmiran, buduću da je viosku zaštitu izgubio posle pada Rankovića, tri godine ranije. Posle juna 1968. odlučeno je negde u vrhu države da zdanje bude predato na upravu studentima, da se valjda tu smeste razna studentska društva, sve sasvim na brzinu i bez jasne koncepcije (sećam se da sam u prvom prostornom planu SKC-a našao i prostor predviđen za klub filatelista!). Bio sam na završnoj godini dramaturgije kada sam na jednom od naših "akcionih odbora" saznao da je zgrada predata studentima Beogradskog univerziteta. Bez ikakvih daljih detalja.

Jednog dana, krajem 1970. dođe u redakciju "Vidika" Spasoje Paja Grdinić i pita me da li bih preuzeo uređivanje filmskog i pozorišnog programa Studentskog kulturnog centra. Moram da priznam da sam tada prvi put čuo za tu ustanovu. Kažem da ne znam a on me odvede kod Petra Ignjatovića, tek imenovanog direktora ove instutucije. Posle razgovora sa njim donesem dosta ambiciozan i sasvim nerealan program i on bude odmah - prihvaćen. Nije prošlo mnogo i eto nas u novom, tek adaptiranom i još neotvorenom SKC-u, bivšem Oficirskom domu, bivšem Domu Udbe, koga su neupućeni zvali i Studentski dom "Pane Đukić". Bili su tu, osim Ignjatovića i Grdinića, još i Dunja Blažević i Predrag Dragić Kijuk, prvi, novopečeni urednici programa, koji još nije postojao.

UNUTRAŠNJOST zgrade ostavila je na mene moćan utisak. Od mog poslednjeg boravka u njoj, sve se izmenilo. Ruinirani i loše održavani Dom sinuo je novim sjajem: sve novo, sve blješti... Svečana sala u kristalu naručenom iz Beča, prostorije zračne i veoma komforne... Dograđen, u delu negdašnje bašte, čitav novi aneks zgrade, sa dansingom i velikim restoranom, koje smo odmah pretvorili u kamerni teatar i knjižaru strane knjige. Naručena ganc nova oprema iz inostranstva, ali dosta ofrlje, bez dugoročnije ideje i sistema.

Pitam šta ćemo, a Ignjatović se zadovoljno smeška.

Godina 1968. stvorila je na Univerzitetu jednu aktivnu intelektualnu manjinu koja se okupljala oko lista "Student" i časopisa "Vidici", dva ili tri studentska pozorišta i jednog filmskog kluba, ako se izuzmu brojna kulturno-umetička društva, gde se uglavnom igrao folklor i pevali horovi. Ta malobrojna, ali borbena grupacija bila je nadahnuta različitim izvorima tadašnje evropske i svetske kulturne scene. Uz levičarsku frazeologiju uvezenu sa Nantera i uglavnom leva politička ubeđenja, vladao je u njoj duh nekonformizma, otpora svakom establišmentu i klišeu. Stilovi radikalne volje tražili su odlučno napuštanje svih, naročito kulturnih stereotipa. Ni još sasvim izgrađeni, ni opredeljeni, bili su to vesnici alternative, koja će se, sredinom sedamdesetih, pojaviti na našem kulturnom obzorju. Sve je to moralo biti nekako subverzivno i ekskluzivno u odnosu na oficijelnu kulturu. Nisu se prihvatali njeni potrošeni koncepti, stari sistemi vrednosti. Moralo se tražiti izvan okvira. Otkrivati iza poznatog. Često i dozvoljenog.

Eto, u takvom štimungu ušli smo za Novu godinu 1971. u kuću sa najstarijom ekskluzivnom i subverzivnom tradicijom u Beogradu, koja seže do okupljanja zaverenika i Majskog prevrata, sa ubistvom poslednjih Obrenovića. Mala istorija zavere nastavila se u nešto drugačijem vidu.

Žika Pavlović, LJubiša Ristić, Lazar Stojanović, Aleksandar Petrović, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev

KONCEPT na kome smo od početka radili bio je sasvim ekskluzivan, elitistički, iako se nešto tako nije smelo priznati. U izvesnom smislu i zaverenički. To su vrlo brzo osetili i naši komesari. I sami zbunjeni i dezorijentsani usponom i zatim naglim padom "liberalizma" u srpskoj politici, stalno su gunđali, stalno su nam udarali packe da smo zatvoreni za široke studentske mase, da to što radimo nije kultura mladih, da se bavimo prozapadnim, novolevičarskim i, bogami, sumnjivim poslovima i da, ako tako nastavimo... U suštini, nisu nam mogli ništa. Male prazne puške ličile su na velike, koje su uzalud mahale. Veliki obračun bio je tek na pomolu i još se nije znalo ko će pobediti. Štampa nas nije napadala, ali nas je ledeno ignorisala.Na televiziju nismo imali pristupa, pogotovo od kad smo iz Pariza u Beograd doveli "gerilsku televiziju" DŽeka Mura i grupe "Videoheds", a na vrh Beograđanke hteli da postavimo antenu, koja bi emitovala alternativni tv program iz SKC u radijusu od dvanaest kilometara! Vukos je poludeo i tražio da nas sve pohapse. Nismo uopšte imali ikakvog saveznika, osim onog apisovskog "talasona", koji se probudio i počeo da uređuje kuću.

Unutar zgrade disali smo slobodnije. Osećanje kulturnog geta davalo nam je neku paradoksalnu snagu, Uprkos svemu, radili smo ono što smo hteli i umeli. Bili smo u nekoj vrsti vakuuma, između onog što je zauvek prolazilo i onog što još nije došlo. Sada shvatam da je taj prazan prostor, u koji smo zajedno upali, bio naša ogromna prednost.

Ipak, mora se reći da je naročitu zaslugu za sve ovo imao Petar Ignjatović, prvi direktor SKC.

Zaista, da bi bila istinska kultura mora biti elitistička i personalna, a svi koncepti tzv. "kulture za narod" propadali su na ovom pitanju. Nije narod jezgro kulture, već njeni stvaraoci i to samo najuži krug odabranih, koji vuče i gura, koji se ne miri, ne gubi dah i nadu, koji dosledno veruje u sebe i svoje i zrači talentom. Talenat je Božji dar i ne može se naučiti. Individualno je tu starije od kolektivnog. Kultura je, pre svega, lična stvar i ne može se programirati opštim modelima. Između kulture i umetnosti tu nema razlike. Kultura je, takođe, ekskluzivna pojava.

ELITISTIČKI i zaverenički, odoleli smo u tom prvim danima. Imali smo dobru međusobnu komunikaciju i sarađivali u duhu sličnih koncepata. Duh tolerancije i uzajamnog razumevanja bio je nepisani zakon. Kako su pod istim krovom živeli zajedno Marina Abramivić i Predrag Dragić Kijuk znao je samo Bog sveti i Petar Ignjatović, sa svojom idejom tolerancije. Dok je Branka Šaper negovala srednjevekovne "tmine pojanja" ja sam dovodio američki "andergraund". Moj prvi filmski program u SKC-u bio je "američki podzemni film", što je bilo praćeno osnivanjem jedne skroz-naskroz subverzivne organizacije pod imenom FILMFORUM, koja je te iste 1971. godine počela da izdaje svoj avangardistički bilten i da organizuje performanse. Prvi video zatreperio je u SKC-u i uskoro počeo da daje sasvim neočekivne, umetničke efekte. Veliki doprinos je dao Dušan Makavejev sa svojim međunarodnim vezama.

EVROPEJAC I TRADICIONALIST

PETAR Ignjatović, prvi direktor SKC- a bio je čovek humanističkog obrazovanja i širokih kulturnih vidika, evropejac i tradicionalist, sa reputacojom junskog heroja i nespornom biografijom (bio je u "velikoj krizi juna" predsednik beogradskih studenata), lično veoma skroman i tolerantan, imao je razumevanja za nove inicijative. Nije baš bio u stilu radikalne volje. Ali njegova ideja bila je elitistička u najboljem smislu reči: vrhunske vrednosti kulture našoj publici! Pritom - svi oblici traganja, umetničkog rizika i novih jezika kulturne komunikacije. Bez obzira što se nije uvek slagao sa projektima, stajao je izs njih i štitio ih kako je znao i umeo. Podsticao je diskusiju i umeo da prihvati tuđe argumente, svakako ne na uštrb kvaliteta. Ni sam ne znam kako je uspeo da se izbori za naš kakav-takav mir i, bogami, lepe pare za program i opremu. Imao je velik autoritet kod tadašnjeg rektora, koji bi na kraju stao iza svega što je Petar predlagao. Iako s nisam uvek slagao sa njim danas uviđam da je on zasužan što se jedna nova kulturna strategija rodila i održala. Izvršio je, što se kaže, veliku kulturnu misiju i hvala mu.

Kompjuterski filmovi porodice Uitni na svojoj prvoj evropskoj turneji... Poetika sintetičkog filma... u Beogradu - pazite! - početkom sedamdesetih godina prošlog veka! Prošireni flmovi DŽil Eterli, bračnog para Dragan, Ivice Matića, Toma Gotovca... "Plastični Isus" Lazara Stojanovića (delimično sniman u SKC) i "Mlad i zdrav kao ruža" Joce Jovanovića, ali i prvi organizovani nastup "češke škole" Karanovića, Paskaljevića, Zafranovića, Grlića... U pozorištu Bob Vilson i LJubiša Ristić... U isto vreme događao se u Galeriji prvi proboj konceptuale, instalacija i proširenih formi... U muzici avangardni koncerti a na tribini niz intelektualnih izazivača, vrhunskih filosofa, pisaca i kritičara, uglavnom disidenata. Hranili smo se sličnim idejama i bežali od tradicionalnih okvira. To je ubrzo našlo svoj izraz u zajedničkoj strategiji PROŠIRENIH MEDIJA, pa zatim i međunarodnog festivala proširenih medija, koji je obeležio svoje vreme i umetničku praksu sedamdesetih. Svet je bio ono prema čemu smo se merili i Beograd je, u umetničkom i kulturnom pogledu, upisan u svetsku mapu. U jednom trenutku postao je isto toliko važan kao Pariz ili NJujork: sve što se tamo događalo odjekivalo je i ovde.

SVE se koncentrisalo oko prvog beogradskog filmskog kluba, koji je nosio "ljefovsko" ime "Slobodna organizacija za širenje filmske kulture". A prvi program, kojim je FIMFORUM SKC-a otvoren bio je NEW AMERICAN CINEMA, uveče, 20.maja 1971. godine. Ova avantura imala je svoju malu predistoriju. U leto burne 1968. godine, na terasi pulskog hotela "Rivijera" upoznali smo "Pi" Adams Sitnija, izaslanika njujorške fimske avangarde, gde je sedeo sa Makavejevom i nekolicinom beogradskih kinoklubaša, dok se oko njegove markantne, bradate stature širio obol misterioznih noćnih projekcija, koje je tada držao u sobi na drugom spratu istog hotela. Za mene, kao i za mnoge druge, bio je to prvi susret sa američkim avangardnim filmom, koji smo u ono vreme nazivali "andergraundom". Više od toga nisu znali ni u Londonu ni u Parizu, a Sitni se, saznao sam kasnije, nalazio na prvoj svojoj evropskoj turneji sa kombijem punim filmova i projekcione tehnike.

Tako smo, zahvaljujući Makavejevu, "njujorški podzemni film" upoznali odmah posle mondenske publike u Kanu, što je bio veliki paradoks: nešto što je samo po sebi bilo subverzivno i protivno establišmentu promovisalo se na kanskom i pulskom (!) festivalu i još kojegde. Underground! Ta magična reč imala je bezbrojne konotacije i podsticala neviđeno interesovanje: bilo je to carstvo čula sa one strane komercijalnog, velikog filma, nešto sasvim alternativno, to tada nevišeno, nešto podzemno i podrivačko, u svakom slučaju uzbudljivo i nesvakidašnje. Zasuti treperenjem projekcije, u mrtvoj tišini, širom otovrenih očiju pratili smo otvaranje jednog izokrenutog sveta i beležili u rasklopljene blokove imena čudna i bizarna: Mekas, Markopulos, Brekidž, VanDerBik ... Postojalo je u nas još živo sećanje na alterativni pokret nikao u Zagrebu početkom šezdesetih pod nazivom "antifilm" (GEFF) i nešto slično u Beogradskom kino-klubu, kuda je prebegao GEFF-ovac Tom Gotovac i gde se već nalazio Ive Martinac. To je jedino što je u našoj svesti "alterniralo" velikoj "kinematografiji".

Božidar Zečević promoter i urednik Filmforuma

Imali smo više slutnju nego stvarno saznanje da se u Americi razvija nešto što je u dubokoj vezi sa GEFF-ovskom radikalnom romantikom iz prve plovine šezdesetih, neko u to vreme amorfno osećanje, čudna konglomeracija pokreta i pravaca, koji su izvirali iz tradicije evropske avangarde, Maje Deren, njujorškog "Fluksusa" i tada vrlo popularnog Endija Vorhola, pop-arta, redi-mejda, Kristoa i Oldenburga. Internet je tada bio naučna fantastika, a o svemu tome saznavali smo uglavnom iz uvezenih knjiga, koje su onda bie prava retkost i išle iz ruke u ruku, u našoj studentskoj kafani "Kolarac" na izmaku Knez-Mihajlove...

Sve se to našlo na okupu na prvog večeri FILMFORUM-a. "Bilo nas je stotridesetosam. Među studentima i mladim sineastima bili su brojni kulturni radnici. Pre programa je prisutnima urednik Božidar Zečević pročitao je manifest FILMFORUM-a, a posle programa zvanično je osnovan FILMFORUM, organizacija za širenje filmske kulture". Zatim je sledila serija filmskih seansi: autorske retrospektve Vladimira Peteka i Toma Gotovca, onda ponovo američki vizuelni eksperimenti na filmu i u julu velika akcija FLMFORUMA u Puli, povodom zabrane Makavejevljevog filma "Misterije organizma" i takozvanog "crnog talasa" u srpskom filmu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)