POGLED ISKOSA: Autoportret dvojnika; Monografija "Bajo Luković. Portret jedne tajne"

Dejan Đorić

29. 12. 2020. u 18:16

ПОГЛЕД ИСКОСА: Аутопортрет двојника; Монографија Бајо Луковић. Портрет једне тајне

Monografija "Bajo Luković. Portret jedne tajne"

Prošle godine je u Biblioteci Posebna izdanja izdavačke kuće iz Beograda "Službeni glasnik", pod uredništvom uvek sposobnog Petra V. Arbutine izašla monografija na srpskom i engleskom jeziku "Bajo Luković. Portret jedne tajne. The Portrait of a Secret".

Knjiga je većeg formata, na više od dve stotine strana i sa njom je obeležen jubilej petstogodišnjice smrti Leonarda da Vinčija (1452-1519).

Luković je neosporno vešt crtač, što je neophodni preduslov za svako likovno tumačenje Leonarda, čiji je rad "Mona Liza" postao ikona popularne kulture. Luković je vratio poštovanje toj veličanstvenoj slici koja je još od Marsela Dišana predmet rugla i iživljavanja, o čemu postoji i posebno izdanje na italijanskom.

Crtačka pojavnost radova ovog beogradskog slikara kreće se u dva, ne tako suprotna smera, ka realizmu i fantastici, što je još jedan od preduslova za razumevanje genija iz Vinče, koji je svojim literarnim i likovnim delom objedinio te dve obično suprotstavljene estetike.

Luković otkriva da je "Mona Liza" zapravo skriveni autoportret Leonarda a tom otkriću je pristupio studiozno i postupno, razradom u vidu crteža i slika, sve do konačne verzije slike iz 1982. godine. O njegovom vrednovanju "Mona Lize" pomoću jedinog Leonardovog autoportreta u dubokoj starosti, u vidu crteža, pisali su mnogi kritičari, istoričari umetnosti i stručnjaci, izlazili su feljtoni, poštanske marke i kovani novac sa predstavom te slike, kod nas i u inostranstvu. Sada je to slika koja jedina u istoriji srpske umetnosti ima takvu monografiju i pisce tekstova, među kojim su i sedam akademika i profesora, najpoznatiji domaći poznavaoci umetnosti i ugledni književnici.

Da ne bi preterali u pohvalama, predočićemo i drugačije stavove. Za neke od najboljih srpskih poznavalaca Leonardovog opusa Lukovićeva slika je plod mistifikacije, on je na jednoj pretpostavci izgradio neviđene kule i gradove u vazduhu, potpomognut brojnim vernicima.

Negatori te slike kažu i da je grubo naslikana u odnosu na Leonardov lazurni sfumato, što se posebno odnosi na desni njen deo, na kome je predstavljen Leonardov lik, koga je Luković skoro nevešto rekonstruisao, preveo sa crteža na sliku. Pođimo, međutim, i u drugom pravcu. Šta ako je teza Predraga Baja Lukovića tačna, ako je otkriće tajne najbolje slike najvećeg slikara u istoriji nepobitno?

Onda se suočavamo sa jednom od najvrednijih rekonstrukcija i ideja u istoriji ne samo samo novije već i svetske umetnosti. Miro Glavurtić je na toj slici prepoznao znake Arhimediale, nastavka harizme te volšebne grupe (mada njeni drugi članovi nisu tako reagovali na tu sliku).

Važan prilog ovoj ideji je kompjuterski dokaz Mona/Leo i dokumentarni film Lilijan Švarc iz 1984. godine. Na osnovu brojnih savremenih naučnih metoda stigla je do Lukovićeve intuitivno shvaćene postavke.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)