POGLED ISKOSA: Povratak mitskom; Teodora Stojanović, Galerija Atrijum

Dejan Đorić

20. 10. 2020. u 19:12

ПОГЛЕД ИСКОСА: Повратак митском; Теодора Стојановић, Галерија Атријум

Slika Teodore Stojanović

Vekovima su likovna umetnost i filosofija bile u sukobu, prva kao duboki izraz mitske (pod)svesti, a druga kao visokosvesna racionalna aktivnost.

Sokrat je zalazio u radionice genijalnih grčkih skulptora, da upozna njihov rad, ali i da ih uverava da slučajno ne pomisle da se bave filosofijom. Antički mislioci su ostavili teorijske korpuse znanja o skoro svim vidovima stvarnosti, ali pomena nema o likovnosti.

Prognana u zanatsko, sve do Leonarda da Vinčija, koji ju je izjednačio sa poezijom, likovna umetnost je od filosofije bila prezrena. U novije vreme se dogodio obrt u tom smislu, postalo je opšte mesto da se savremeni teoretičari bave umetnošću, ali skoro svi jedinstveno uveravaju na razne načine da je pre svega slikarstvu došao kraj, opšte mesto nove teorije je "smrt slike" što je prvi naznačio Hegel.

To sve moramo imati u vidu kada promišljamo delo Teodore Stojanović (Beograd, 1981). Pre svega zato što je ona po obrazovanju filosof i umetnik, dragocena ne samo po vrednosti svojih slika i crteža, već i po hrabrosti na našoj likovnoj sceni.

U vreme kada su ne samo na katedri za filosofiju beogradskog Filosofskog fakulteta prevladali analitička misao i poststrukturalizam, koje je Mirča Elijade označio kao nezanimljive pravce jer su redukcionistički, kada skoro svaki mladi umetnik koji dolazi sa Fakulteta likovnih umetnosti sebe smatra konceptualistom, Teodora Stojanović je umesto neoavangarde, koja sada postaje totalitaristička, i eksperimenata kao opštih i nimalo novih mesta u svetu umetnosti, unapredila iznova moći slikarstva.

Ona naravno, kao mislilac koji diskurzivno krajnje vešto elaborira svoj opus i kao nadarena slikarka zna da ne sme upasti u zamku narativnog i stoga nastoji da stvara u vidu čiste likovnosti, koja je najbolji lek za sadašnju bolest, pomamu za odozgo nametanom ikonoborstvu u vreme posle postmoderne. Da čudo njenog otpora duhu vremena bude još veće, ona nije prihvatila razne oblike novog realizma i apstrakcije, kao čestih vidova racionalizacije likovnosti, već od samih poklonika slikarstva prečesto odbacivani iracionalizam.

Bez želje da nasilno svrstamo njeno stvaralaštvo bilo gde, moramo uočiti snažni, magmatski, magijski sloj u pozadini njenog rada, što je ekscesno za filosofiju i novu umetnost. Po toj hrabrosti da odbaci uzuse ne samo svog vremena, da zaroni u podsvesno, sa logosa pređe na mito-logos, svrstava se u kategoriju duhovnih pobunjenika, a samo su njima, kao nekada Đordanu Brunu, otvorene dveri istinitog, što znači produbljenog i celovitog saznanja. Na taj je način Teodora Stojanović zatvorila krug istorije umetnosti i posle svih istorijskih iskušenja vratila je mitskom, tamo gde sazreva najdublje u čoveku.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)