INTERVJU Jug Radivojević: Bajagine pesme obeležile su mi prve ljubavi

Vukica Strugar

04. 10. 2020. u 16:30

ИНТЕРВЈУ Југ Радивојевић: Бајагине песме обележиле су ми прве љубави

Foto P. Milošević

MJUZIKL "S druge strane jastuka" inspirisan Bajaginom muzikom, konačno će "ugledati" premijeru 9. oktobra u Pozorištu na Terazijama. Biće to 119. režija Juga Radivojevića i deseti mjuzikl u karijeri.

Prošlo je već četvrt veka od njegovog prvenca na istoj sceni ("Pucnji na Terazijama"), usledile su "Golje", "Pop Ćira i pop Spira", "Spusti se na zemlju", "Producenti" i "Fantom iz Opere", a u istom žanru oprobao se uspešno dva puta (ponovo Mamma mia i "Briljantin") na pozornici slovenačkog "Cankarjevog doma".

U međuvremenu, postao je direktor Beogradskog dramskog, otvorio novu scenu (BDP Arenu) i usred korone zacrtao šest premijera na Crvenom krstu u samo dva meseca! Uvek nasmejan, vredan i ambiciozan, prihvatio je i ovaj izazov kao i sopstvenu premijeru, s nestrpljenjem iščekujući reakcije publike.

o Da li je i vašu mladost, kao i mnogih vršnjaka, obeležila Bajagina muzika?

- On je jedan od mojih omiljenih kantautora i svakako je period odrastanja vezan za njegovu muziku. Bio je u žiži popularnosti, mada ta žiža traje, evo, već 35 godina. Obeležio mi je veoma važan period prvih zaljubljivanja, prvih žurki i poljubaca...

Foto P. Milošević

o Svako ima omiljenu pesmu ili životnu epizodu koju povezuje sa nekim stihovima... Koji su vaši?

- U samoj pripremi predstave, bila je slična situacija kao sa predstavom Mamma mia.

Postojao je muzički opus, a onda se na osnovu njega tražila priča. Na Terazijama se već godinama razmišljalo o predstavi po Bajaginim stihovima, a ova jubilarna, sedamdeseta sezona, određena je za mjuzikl domaćeg autora. Kada je o samoj priči reč, izbor je pao na Stevu Koprivicu, iskusnog i veštog dramaturga. Jer, to je težak proces. Odabrali smo trideset Bajaginih pesama i priču o dvoje mladih koji prolaze kroz razne prepreke, da bi svoju sreću ostvarili na kraju. Slušajući numere, shvatio sam da je tu mnogo mojih omiljenih pesama. I jedna posebna, "Poljubi me".

o To je ona što počinje stihovima "Mesec je mlad, a noć je vrela"...

- U vreme mog odrastanja Bajaga se slušao na radiju, pločama, kasnije kasetama. Sama ta činjenica govori da se bližim pedesetoj godini - pola stoleća života i četvrt veka profesionalnog bavljenja režijom. A žurke u našoj mladosti nisu prolazile bez njegovih pesama, uz koje smo za prvi ples birali prve ljubavi. Mogu da se setim i nekih vrlo konkretnih situacija i trenutaka. Po nekima Bajaginim stihovima pamtim i cele periode života... Zbog svega toga, navijao sam da se mjuzikl zove "S druge strane jastuka". Baš ova pesma, intimno, veoma mi je značila.

o I sve se dešavalo u Vranju, u kome je vaš otac Radoslav decenijama bio upravnik pozorišta, pa i stvorio "Borine pozorišne dane", koji će se ovih dana održati 40. put?

- Sada mi ta vremena deluju kao daleka prošlost. U ponekim trenucima, čak i kao drugi život. Mi smo 1972. godine iz Beograda otišli u Vranje zbog tatinog posla. Sestra Ana imala je dve godine, a ja dva meseca. Rodili smo se u Beogradu. Ipak, uvek sam govorio da je Beograd moj rodni grad, a Vranje moj - rodni kraj. Naše odrastanje teklo je veoma idilično u divnom, malom gradu. Bio sam u prilici da gledam i kako se stvara jedno pozorište. Moj otac se prijavio na konkurs i došao u grad u kome pre toga nikad nije bio. U Beogradu je ostavio poziciju glavnog organizatora RTS zbog mesta direktora Doma kulture u Vranju, koji je u tom trenutku imao amatersko pozorište, bioskop i folklorni ansambl. Posle 25 godina tatinog upravnikovanja, vranjsko pozorište je postalo profesionalno. A on na njegovom čelu sve do smrti, 2009. Osnovao je i "Borine pozoršne dane", festival s kojim je jug Srbije prvi put dobio mogućnost da vidi najznačajnija pozorišna osvarenja nekadašnje Jugoslavije.

SPORT I TEATAR

ČLAN ste Upravnog odbora Crvene zvezde i predsednik Fondacije kluba. U čemu su sličnosti sporta i pozorišta?

- Naš profesor Svetozar Rapajić na FDU govorio je da reditelji moraju pratiti sport, košarku i fudbal, zato što postoje mnogobrojne sličnosti. Vođenje predstave je kao vođenje ekipe. Kad radite neki komad, kao i u sportu, imate dve sukobljene strane, dinamiku, strategiju. Tu je i pitanje energije, koncepta, odluka... Određeni broj činova i scena, kao poluvremena i četvrtina - ima svoj razlog i smisao. I, naravno, sama psihologija koja je veoma važna u obe oblasti.

o Očevo iskustvo osmelilo vas je da posle više od sto urađenih predstava i sami postanete upravnik. Smelost je i što planirate šest premijera u oktobru i novembru?

- Sada to zaista deluje čudno i malo nerealno, ali je i sticaj okolnosti. Sve su to projekti koji su počeli da se rade još krajem prošle godine, jedan deo je i završen neposredno pred pandemiju. Da, veoma sam ambiciozno startovao kad sam postavljen za v. d. upravnika u maju prošle godine, a onda u septembru dobio i četvorogodišnji mandat. Nije bilo lako, pogotovo u ovim zdravstvenim okolnostima, angažovati reditelje najvišeg regonalnog i evropskog ranga. U prošloj godini (od maja) ostvarili smo pet premijera, a u ovoj će prva biti 8. oktobra - "Ružni, prljavi i zli", u režiji Lenke Udovički.

o Kada ste došli na čelo kuće, šta je za vas bilo najveće iznenađenje?

- Ne bih da zvuči grubo, ali na svim nivoima kuće zatekla me je jedna vrsta zapuštenosti. Zgrada je bila u veoma lošem stanju, pa i trg oko nje, lutalo se u repertoarskom smislu.Potrudio sam se da se stvari dovedu na nivo najbolje moguće organizacije, mislim da je ona osnovni preduslov za funcionisanje kuće.

o Koji su vaši repertoarski imperativi, uz glumačke i rediteljske zvezde koje dovodite u BDP?

- Beogradsko dramsko je prvo osnovano gradsko pozorište, 1947. godine. Već samom tom činjenicom jasno je da je bilo umetnička avangarda, zamišljeno kao sveža, nova i repertoarski atraktivna kuća. Treba se zapravo vratiti osnivačkom aktu: savremenim domaćim i stranim komadima, društveno angažovanom teatru u onoj meri u kojoj je to neophodno. Dakle, ne banalno, plakatski, prizemno politički provokativno. Želimo pozorište jakih rediteljskih poetika, u kome će imati apsolutnu slobodu u kreiranju predstava.

ĆOSIĆ I MILjKOVIĆ

SADA, kao upravnik, hoćete li manje raditi svoj rediteljski posao?

- Režiraću naslove za koje sam se dogovorio pre nego što sam prihvatio ovu funkciju. Sledeća predstava je u Srpskom narodnom pozorišu, "Deobe" Dobrice Ćosića. Posle toga ću u Nišu postaviti na scenu komad Dejana Stojiljkovića o Branku Miljkoviću. Biće to dva velika izazova u sledećoj kalendarskoj godini.

o Koliko je u vreme pandemije bilo teško održati koncentraciju i kvalitet rada?

- I pre same korone, kad smo počeli na Terazijama da razmišljamo o novom naslovu - a tragajući za novom estetikom - odlučili smo da se bavimo nekom vrstom postdramskog teatra unutar mjuzikla. Otvorilo se jedno drugačije čitanje, kao da smo unapred gledali i iz sadašnjeg iskustva znali šta će se dešavati: da ćemo morati da tražimo nova prilagođenja.

Na sceni je šezdeset ljudi, a čitav koncept predstave je baziran na jednom, uslovno rečeno, velikom koncertu - anplag verziji onoga što je muzički događaj. I glumci, i Balet, i Hor, i Orkestar, sve vreme su na pozornici. Ovo je ona vrsta projekta, što bi rekao Dušan Kovačević, kada pozorište potkazuje život.

o Toliko ljudi istovremeno na sceni, a doba je korone?

- Od svih mojih dosadašnjih mjuzikala, jedino je ovaj tako koncipiran na "udaljenosti", a ne bliskosti. Pred gledaocima je savremena priča o opštem otuđenju, situaciji da svako gleda svoja posla, priča svoju priču i gura nešto svoje. U skladu s tim, ljudi su u mizanscenu postavljeni jedni "od" drugih, a ne jedni "ka" drugima. Kao i u životu, u predstavi je mladima teško da se prepoznaju i pronađu. Tako je priča, na kraju, spontano dovela do toga da ispunjavamo i neke formalne zahteve današnjeg trenutka. Jer, emotivna distanca savremenog čoveka, doprinela je i onoj fizičkoj koja se u poslednjim mesecima surovo uslovila naše živote.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)