FILMSKA KRITIKA - BELEG ANTE MORTEM: "Volterov osmeh", režija Nikola Stojanović, Srbija, 2021.

Božidar Zečević

28. 09. 2021. u 14:22

NAGRADOM za najbolju režiju na nedavno završenom Petom festivalu duhovno-dokumentarnog filma u Zaječaru ovenčano je poslednje filmsko ostvarenje istaknutog srpskog reditelja Nikole Stojanovića, kojim se zaokružuje jedan izuzetan filmski opus.

ФИЛМСКА КРИТИКА - БЕЛЕГ ANTE MORTEM: Волтеров осмех, режија Никола Стојановић, Србија, 2021.

Foto Tanjug

To je pravo testamentalno delo, kojim nedavno preminuli sineast osvetljava jedan iskustvom i dostignućima bogat život umetnika i čoveka koji za sobom ostavlja značajan trag. Kao ironičan osmeh na Volterovom licu dopire do gledaoca njegova poslednja poruka. Kada mi je pre više od godinu dana pričao da pravi dokumentarni esej o srpsko-francuskim kulturnim odnosima ni sanjao nisam da ima na umu nešto mnogo dublje nego što je niz referenci i ličnih uspomena na vreme provedeno u Parizu, koji je još kao mlad čovek doživljavao kao fascinantan izvor filmskog nadahnuća, asistirajući velikim majstorima ali i družeći se sa protagonistima francuskog "novog talasa". Ne, "Volterov osmeh" ispao je nešto sasvim drugo: presek našeg duhovnog odnosa prema Francuskoj, koju je Stojanović video kao majku duhovnih i istorijskih revolucija, uključujući i onu iz 1968, kojoj je lično prisustvovao.

Sve od tog vremena i sna koji je ta godina ostavila našem dobu, Stojanović ne može da se čudom načudi opštem sunovratu duhovnih i ljudskih vrednosti koje je zahvatilo ne samo Francusku i ono što je ostalo od naših zemalja, nego i svu Evropu i čitav postojeći svet.

Foto Tanjug

Da li je moguće da je tako brzo i tako temeljno propalo, anulirano gotovo sve za šta se nekada borio taj "hrabri vrli svet", kome je pripadao i on sam i pisac ovih redova? Svoj film zamislio je Nikola Stojanović kao "filmsko pismo francuskom prijatelju", piscu Patriku Besonu, epistolarni esej sa predlogom za dijalog sa predstavnikom nešto mlađe generacije francuskih intelektualaca sa kojim je, inače, delio niz ličnih stavova. Sve što se dogodilo u agresiji NATO 1999. godine, u čemu je učestvovala naša negdašnja saveznica iz Velikog rata, pa i spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, kao simbol tog savezništva, dalo je završni akord ovoj tragediji. Iako su i reditelj Stojanović i pisac Beson uglavnom saglasni u pogledu uzroka i posledica tog bezumnog debakla svega ljudskog, Stojanović i dalje postavlja pitanja i sebi i svojoj bliskoj Francuskoj. Šta se dogodilo sa pravdoljubivom i opšte omiljenom Marijanom sa izlivom uglja i čelika u njen čarobni vrt? Kako je moguće da je Evropsku uniju stvarao ministar u Petenovoj vladi i višijevski notorni izdajnik, kome je 1944. s pravom dodeljena stigma indignite nationale, tj. "gubitka nacionalne časti" njegove velike zemlje? Rober Šuman, rođen kao nemački građanin, smatra se i danas jednim od očeva Evropske unije i njegovu uspomenu uveliko podjednako slave i Francuska i Nemačka. Je li ta Francuska (ili neka druga?) u Srbiju poslala zlobno lice Bernara Kušnera da se iz vazduha naslađuje srpskom nesrećom i grohotom smeje trgovini ljudskim organima, za koju danas sudi jedan planetarni sud? Koju Francusku danas predstavlja onaj Meštrovićev kip na Kalemedanu koji je srpski narod zavio u crno platno, a Nikola Stojanović na kraju ipak abolira i pokazuje ga u vrlini i snazi, očekujući neku novu Francusku i novu, svetsku duhovnu revoluciju? Ostaje Stojanović privrženik Voltera, ali izvorno aktuelizuje gorčinu njegovog osmeha, verujući, ipak, u neko bolje vreme.

On, dakle, voli Francusku, ali ne zaboravlja njene Šumane i Kušnere ni ono što ona danas čini sa srcem Srbije. Nikola napušta ovaj svet sa verom i nadom, kao svaki istinski umetnik, a što se tiče Srba, Francuza i Evropske unije nema nikakvih dilema, kao ni njegov sabesednik Beson, koji nam 2020. poručuje da nikako ne uđemo u Evropsku uniju! I pritom dodaje: "Pravda je toliko retka na zemlji da, kada se pojavi, ostanemo zaprepašćeni. To je nešto poput hrabrosti. Handkeova je bila ogromna tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji. Piše kao što govori, blistavim zagonetkama. Divim se njegovim zapisima sa druge planete". Možda se u dosluhu sa Besonom i Handkeom u Nikolinom filmu "Volterov osmeh" i pojavljuje neka nova Marijana, jedna prava pravcata Francuskinja, imenom Sizan, koja nam sa osmehom poručuje u kameru: "Zapravo vi nećete da vas oni dovedu u red, jer imate tu komponentu autentičnosti. Vi još uvek niste smerni, ispolirani... Nisu vas izbrusili. I da su pokušali, pružili biste otpor! Mislim da je to zaista zadivljujuće. Vi ste jedna od najevropskijih zemalja Evrope, a uprkos svemu niste njen deo. Prestanite da sanjate o Evropi, to ničemu ne vodi. Ova Evropa je sranje! Evropa je kao kavez. Kao u pesmi 'Zid' grupe 'Pink Flojd': neka vrsta ogromne mašine za mlevenje u koju ljudi padaju i izlaze uokvireni, čisti, ispravni, da ništa ne štrči...". Ostaće i treba, međutim, da ostane večita tajna zašto je sam Nikola Stojanović, još za života - ergo ante mortem! - odabrao ovu lepu, nasmejanu, njemu nepoznatu Sizan da položi moćan beleg na njegov i naš vek.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)