DOŠLO JE VREME ZA SUMIRANJE ŽIVOTA: Slavko Štimac o ulozi u komadu "Da krenemo ispočetka", iskustvu, sudbini...

Vukica Strugar

01. 06. 2021. u 16:44

ŠTA bi se desilo kad bismo mogli da kazaljke života vratimo unazad, i to za čitave četiri decenije? Da li bismo donosili drugačije odluke, vukli poteze, više rizikovali, manje se davali... Ovo su pitanja koja sigurno postavlja sebi svaki čovek, kad-tad, osvrćući se preko ramena u sopstvenu prošlost.

ДОШЛО ЈЕ ВРЕМЕ ЗА СУМИРАЊЕ ЖИВОТА: Славко Штимац о улози у комаду Да кренемо испочетка, искуству, судбини...

Arhiva

Takvu mogućnost je savremeni francuski pisac Erik - Emanuel Šmit pretvorio u "javu" glavnog junaka, nobelovca Aleksandra, u trenutku kad mu zidni sat padne na glavu i suoči ga sa svojom mlađom verzijom, u danu kada donosi odluke presudne za budućnost. Slavni naučnik dobio je, zapravo, jedinstvenu priliku da na životnoj raskrsnici odabere drugačiji put. Možda onaj koji ga ne bi odveo do epohalnih uspeha, ali možda bi do veće sreće...

Predstava "Da krenemo ispočetka" (režija Andrea Ada Lazić) premijerno će biti izvedena 10. juna na sceni Madlenijanuma, a u glavnoj ulozi imaćemo prilično retku pozorišnu priliku da gledamo Slavka Štimca. Nekadašnje glumačko "čudo od deteta" sada je šezdesetogodišnjak, vršnjak Šmitovog junaka. Čini se da to nije jedina sličnost sa Aleksandrom. Obojica su se odselila u Ameriku i dobila priliku da preko Bare bace pogled na vreme koje je za njima. Ipak:

- Naša iskustva su različita. Lik iz komada odlazi u Ameriku na profesionalno usavršavanje, dok je moj boravak tamo bio isključivo privatne prirode. U svakom slučaju jedno dragoceno iskustvo - kaže popularni glumac, upamćen po antologijskim filmovima "Specijalno vaspitanje", "Sjećaš li se Doli Bel", "Čudo neviđeno", "Varljivo leto '68", "Živeti kao sav normalan svet", "Na putu za Katangu", "Braća po materi", "Turneja", "Koriolan".

Za razliku od filma i televizije, teatar je u životu ovog delikatnog, senzibilnog i vanserijski darovitog umetnika, zauzeo neuporedivo manji prostor. Igrao je davnih godina nekoliko predstava u Bitef teatru i BDP, a poslednji put 1993.(pre odlaska u SAD) u Beogradskom dramskom, pojavio se u Beketovom komadu "Čekajući Godoa". Tim povodom kaže:

- Moja karijera bila je takva sticajem raznih okolnosti. Svakako da je pozorište jedno izuzetno iskustvo.

Trebalo je da prođu više od dve decenije, pa da jednog od najpopularnijih glumaca stare Jugoslavije i (ne samo) filmskog "vuka samotnjaka", ponovo vidimo na pozornici: 2015. godine pojavio se u kultnom komadu Dušana Kovačevića "Klaustrofobična komedija" u ulozi Teja Kraja (režija Darko Bajić) u Zvezdara teatru. Usledila je "Korešpodencija" tri sezone kasnije, takođe u Zvezdara teatru, a za koji dan prvi put će zaigrati u Madlenijanumu. Na pitanje kako mu iz ove perspektive izgleda prohujalo doba "kad je sa sopstvenom mladošću živeo u istom vremenu", popularni glumac kaže:

- Životno iskustvo nas konstantno menja. To bi trebao da bude prirodni proces. S vremenom postajemo tolerantniji, zreliji. Učimo se na greškama. Naravno, to nije slučaj sa svim ljudima.

Menja nas i melje vreme, ipak, ljudska priroda je - konstanta. Po samozatajnosti, odmerenosti, umetničkoj i ljudskoj okrenutosti ka unutra Štimac podseća na svog znamenitog prethodnika Slobodana Cicu Perovića. Zapazio je to i Željko Simić, autor monografije o ovom velikom glumcu, s kojim je Štimac sedamdesetih igrao u "Salašu u Malom ritu" i "Zimovanju u Jakobsfeldu".

Da je stariji kolega već tada uočio o kakvom se daru radi, svedoče njegove reči o mlađanom Štimcu: "On i ne zna da glumi, pred kamerom je isto toliko prirodan kao i u životu." Gluma je iz njega i tada, kao i danas (gotovo pet decenija od debitanske uloge), "tekla" sasvim prirodno. Ganut Cicinim rečima, Slavko kaže:

- Hvala mu! Tako sam ja shvatao, a i danas shvatam svoj posao.

Ovih dana premijerno će se pojaviti u novom pozorišnom zadatku. Šmitov komad i junak otvaraju mnoge lične dileme i preispitivanja. Pisac postavlja i pitanje da li u životu odlučujemo onako kako želimo ili kako možemo... Da li njegov tumač na sceni veruje u sudbinu ili izreku da sudbina vuče slabe, a jaki nju?

- Nisam nikada mislio da smo zatočenici sudbine. Verujem da imamo slobodu da utičemo na svoj životni put. Dopao mi se komad. Delovao mi je vedro i razigrano. Činilo mi se da mi odgovara. Veoma je prijatna ekipa i odlično iskustvo - ističe naš sagovornik. - Priča je na svoj način inspirativna. Došao sam u godine sumiranja života i kad se slična pitanja nalaze pred svima nama.

Nagrada za budućnost

DEBITOVAO je sa samo 12 godina u filmu Obrada Gluščevića "Vuk samotnjak". Mali naturščik iz Like "na prepad" osvojio je srca publike, a ubrzo se pojavio i u filmovima "Zimovanje u Jakobsfeldu" i "Salaš u Malom ritu". Usledile su uloge tinejdžera, među kojima posebno mesto zauzima lik Dina u filmu "Sjećaš li se Doli Bel" Emira Kusturice 1981. godine.

Završio je FDU i devedesetih otišao u SAD, ali se vratio u zemlju. Snimio je sedamdesetak filmova i serija. Pre dve godine na otvaranju 12. Međunarodnog filmskog i muzičkog festivala "Kustendorf" uručeno mu je priznanje "Nagrada za buduće filmove", koja je ekvivalent nagradi za životno delo.

Trema

NA pitanje ima li malo treme za "starog filmskog vuka" pred pozorišnu premijeru, rekao nam je:

- Trema se savlada tako što se čovek dobro pripremi. To je jedini lek. Tremu i odgovornost glumac podjednako oseća pred pozorišnu kao i filmsku premijeru, s tim što ja bolje poznajem tehnologiju filma... Uostalom, i jesam filmski glumac - bez nekog velikog pozorišnog iskustva.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)