CRKVA STOJI KAD SVI PADNU I SVEDOČI KAD SVI POKLEKNU: Vladika Sergije za "Novosti" - Cilj rezolucije o Srebrenici da obnovi strah

Nataša Jovanović

28. 04. 2024. u 11:30

ZA VLADIKU bihaćkog-petrovačkog Sergija kažu da je jedan od arhijereja koji zbori "iz glave cijela naroda". Ne čudi što je upravo njemu poverena najstradalnija eparhija SPC koja se i u novim istorijskim vremenima suočava sa teškim izazovima.

ЦРКВА СТОЈИ КАД СВИ ПАДНУ И СВЕДОЧИ КАД СВИ ПОКЛЕКНУ: Владика Сергије за Новости - Циљ резолуције о Сребреници да обнови страх

Foto: Eparhija bihaćko-petrovačka

U okolnostima kada se na sto UN vraća rezolucija o Srebrenici, vladika Sergije za "Novosti" kaže da nije reč o slučajnosti i da se sve dešava baš onda kada to odgovara moćnicima čije lice ne poznajemo. Zato je, upozorava, važno sačuvati nacionalni i međunacionalni mir, ne nasedati na bilo kakve provokacije, ali braniti istinu ma kakva ona bila:

- To je naš zadatak, imperativ našeg delovanja u višenacionalnoj državi kakva je Bosna i Hercegovina. Istorija treba da počiva na dokazanim, a ne na projektovanim istinama. Istorija treba da nas uči, da nas popravlja, a ne da nas ponovo sukobljava. Nadam se da će ovdašnje političke vođe imati dovoljno mudrosti, snage i volje da dogovorom rešavaju nesporazume, ne dopuštajući bilo kome sa strane da nas ponovo izmanipuliše radi sopstvenih interesa.

EU nije važnija od KiM

A  KAKAV je značaj sabornog glasa SPC u trenucima kada se Srbija opet stavlja pred izbor - KiM ili dalji put u EU? 

- Ta dilema je potpuno besmislena, zato što ne možemo birati između nečega što je naš organski deo, kolevka naše prošlosti, duhovnosti i kulture, i nečega što je jedna međunarodna asocijacija koja sutra može prestati da postoji. To je isto kao kada biste birali da li da se odreknete svojih roditelja radi članstva u nekoj političkoj partiji. Roditelji su uvek i zauvek, a članstvo bude i prođe. Zato je stav Sabora jasan i nepromenljiv. Nema te Evropske unije koja nas može prisiliti da se odreknemo samih sebe.

Aktuelizovanje rezolucije o Srebrenici pred UN navodi na pitanje kakva je duhovna dimenzija procesa koji se vodi protiv srpskog naroda? 

- Teško je dobronamernom čoveku razumeti političke tokove koji nisu u skladu sa zdravim razumom. Umesto da gotovo tri decenije nakon završetka rata razgovaramo kako dodatno unaprediti međunacionalne odnose i kako ukloniti svaku sumnju u eventualni ponovni sukob, ovde neki nedobronamerni ljudi, koji su u pravilu odnekud sa strane, pozleđuju stare rane i strahom okivaju ovdašnje narode. To nije prvi a bojim se ni poslednji put. Njihove namere nisu dobre, a cilj im je, za početak, obnoviti strah jednih od drugih, a ako im zatreba taj strah će poroditi neki novi sukob, koji, uveren sam, ne žele ni Srbi, ni Bošnjaci, ni Hrvati.

Može li se Srbima suditi za zločine pre uvida u razmere stradanja našeg naroda u Srebrenici, Podrinju i celoj BiH? 

- U poslednjem ratu stradali su svi, najčešće nevini ljudi kojih da se pitalo, rata nikada ne bi ni bilo. Ali, u ratu, poznato je, prvo strada istina, pa onda sve ostalo. Svaki narod ima svoje žrtve, ali i one koji su činili zločine. Odgovornost je na pojedincima a nikad na narodima. Međutim, ovde je reč o jednoj velikoj manipulaciji koja ima za cilj jedan narod da proglasi zločinačkim, genocidnim, a jedan stradalničkim. Istina tu ne počiva, jer dovoljno je pogledati celokupnu sliku srebreničkog kraja, od početka do kraja rata, pa onda videti uzroke i posledice, bez ikakve namere da se zločin relitivizuje ili negira. Istinu treba gledati onakvu kakva jeste, a ne onakvu kakva nekome odgovara. Tek tada ćemo biti na putu međunacionalnog pomirenja, a ovako smo na putu koji nas ne vodi nigde, već u ponovni krug ispunjen mržnjom, strahom i nepoverenjem.

Foto: Eparhija bihaćko-petrovačka

Poziva li istorija na oprez, pa i Crkvu, koja je uspela da sačuva zrno soli tamo gde je čitav jedan narod bio viđen za nestanak?

- Istorija je, čini se, kod nas u večnom ponavljanju. Iz tog ponavljanja zaista malo pouka izvlačimo, jer bismo trebali učiti iz tuđeg, a izgleda da učimo najčešće iz ličnog iskustva. Iz tog razloga ovde se istorija ponavlja čak i u prilično jednakim vremenskim intervalima. Ovdašnji ljudi, pa i sveštenici koji potiču iz tog istog naroda, dobro znaju da je Crkva bila i ostala zalog nacionalnog postojanja, riznica srpske duhovnosti, istorije i kulture, pa je vreme izgradilo istinito mišljenje po kojem će postojati narod dok god postoji Crkva.

Da li u činjenici da je Crkva kroz vekove čuvala nacionalnu svest možemo naći objašnjenje za žestoke udare neprijatelja sa kojima se danas suočava? 

- Crkva je na meti onih koji bi da raslabe narod, jer kako najlakše podeliti jedan narod nego umanjivanjem poverenja u instituciju kojoj taj isti narod najviše veruje. To je jasno čak i onima koji se ne razumeju u savremena politička kretanja. Crkva je stub našeg naroda, a ako se taj stub polomi, a neće, narod bi ostao sam na vetrometini ovoga sveta i kao takav postao lak plen. Međutim, Crkva će odoleti, kao što je to činila i proteklih vekova. Crkva prosto ne ume drugačije. Ona stoji kad svi padnu, svedoči kad svi pokleknu i prva strada kada se zlo primakne. To je istorijski potvrđeno u mnogo navrata. Nisu paljeni manastiri i rušene crkve da bi se zatrla samo jedna vera, već da bi se gazeći po toj istoj veri uplašio narod koji drži tu veru kao najveću svetinju. Narod bez vere nije ništa drugo do "sirak tužni bez nigđe nikoga", što reče veliki Njegoš.

Foto: Eparhija bihaćko-petrovačka

Vojni ste episkop. Kako iz ugla činjenice da duhovno rukovodite našim vojnicima, ocenjujete predlog o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka? 

- Bez namere da veličam vojsku kao takvu, njeno prisustvo u životu muškarca tokom ne tako davne prošlosti imalo je više pozitivnih efekata. Ovde ne mislim samo na jačanje borbene gotovosti zemlje, nego na učenje onoga što danas iščezava kako u porodici tako i u društvu, a to je poštovanje starijeg i nadređenog, disciplina, samodisciplina, osećaj da pripadate nekoj grupi, da se žrtvujete, ako zatreba, za tu istu grupu. Vreme u kojem živimo je takvo da muškarci postaju sve slabiji, jer im život ne traži mnogo fizičkog napora, a vojska je upravo ta koja od dečaka stvara muškarce koji su kasnije spremni da se uhvate ukoštac sa životom i onim što on nosi sa sobom. Ponekad je čoveku potrebno da se izdvoji iz porodice da bi ojačao, jer porodica, svojim zaštitničkim uticajem, često puta muškarca čini slabim, ne dopuštajući mu da odraste onako kao što bi trebao. S druge strane, mnogi od nas sveštenika, koji su prošli internatski način života, danas smo blagodarni na tom iskustvu, jer nam je ono omogućilo da upoznamo sami sebe, jedni druge, ali i da zavolimo baš one učitelje koji su bili najstroži prema nama.

U svetu koji diktira slobode i u kojem se greh proglašava za normu, koliko je pravoslavnim narodima teško da sačuvaju jevanđelsku istinu? 

- Pravoslavni narodi stradanjem čuvaju jevanđeljsku istinu, jer se ona ne svedoči rečima već delima, spremnošću da se za nju strada. Krvlju se plaća ono do čega nam je istinski stalo, bez čega ne možemo ni sad ni pre. U to smo se uverili proteklih decenija, tokom čitavog prošlog veka, ali i danas. Izazov globalizma je takav da ne ostavlja mnogo mesta za manevrisanje, nego prilagoditi se i prihvatiti vrednosti koje to nisu ili se boriti, do samog kraja. Izgleda da je borba jedino što nam preostaje, a narod koji je spreman da se bori za svoj način života osuđen je na stradanje koje nas čini jačim, iako to možda zvuči paradoksalno, ali je tako. To je filter koji odvaja žito od kukolja, od jakih pravi jače, od hrabrih junake, od sveštenika ispovednike i sveštenomučenika. Od krsta Hristovog ne treba uzmicati, jer vaskrsenja ne biva bez smrti.

Foto: Eparhija bihaćko-petrovačka

Da li smo bliže ili dalje od zaceljivanja rana raskola nakon prekida kanonskog opštenja Ruske crkve i Carigradske patrijaršije? 

- Aktuelni trenutak u kojem je zapela svetska istorija najnegativnije se odrazio na jedinstvo pravoslavnog sveta. Odnos Ruske i Carigradske patrijaršije trenutno ne postoji, jer to je bilo unapred planirano od strane istih onih koji su idejni tvorci i finansijeri sukoba Ukrajine i Rusije. Na ovom slučaju postaje jasno koliko je nekima važno što je moguće više razdeliti pravoslavni svet, pocepati njegovo jedinstvo, a sve radi sopstvenih nedobronamernih geopolitičkih projekata. Takvo stanje se može preslikati i na našu istorijsku stvarnost, samo što je odnos veličina sasvim drugačiji, jer mi smo mnogo manji, ali i dalje zanimljivi kreatorima novog svetskog (bes)poretka. Crkva Hristova, uprkos svemu što se dešava, naći će snage da se izdigne iznad planova gospodara ovoga sveta i da ponovo vaspostavi preko potrebno jedinstvo.

Idemo u susuret najvećem pravoslavnom prazniku. Kakav je smisao čoveka u svetlu Hristovog vaskrsenja? 

- Bez vaskrsenja Hristovog, čovekova egzistencija u istoriji nema nikakav smisao. Baš zato je vaskrsenje najvažniji događaj u istoriji sveta i čoveka, jer našem besmislu daje smisao, punoću, život večni. Otuda je Vaskrs praznik nad praznicima, najvažniji dan u bogoslužbenoj godini, dan radosti koji osmišljava svaku tugu, patnju i suzu. Što kaže pesnik: "Zalud srce u grudima bije, ako Hristos vaskrsao nije!" Hristos jeste vaskrsao, a vaskrsenje je istorijski i nadistorijski događaj, dokaz Božje ljubavi prema čoveku i njegovom spasenju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

SOFIJA MILOŠEVIĆ PODELILA DIRLJIV PRIZOR: Pogledajte ko je Luki Joviću doneo sreću na utakmici sa Slovenijom (FOTO)