NAJBOLJE GAJDE SE PRAVE RUČNO: Nenad Jovanović iz Prekonoge kod Svrljiga decenijama čuva stari zanat

J. Ć.

22. 01. 2022. u 14:00

NEKADA je svaka kuća u svrljiškom kraju mogla da se pohvali makar jednim gajdašem, a danas ovaj stari muzički instrument tek poneko ume da zasvira.

НАЈБОЉЕ ГАЈДЕ СЕ ПРАВЕ РУЧНО: Ненад Јовановић из Преконоге код Сврљига деценијама чува стари занат

Foto J. Ćosin

Ali da ih napravi, i to ručno, ume još jedino Nenad Jovanović (87) iz sela Prekonoga. Velike, troglasne gajde, koje su oličenje ovog kraja, danas izrađuju i mašine, ali deda Neša, kako ga iz milošte zovu, tvrdi da one ni približno ne sviraju kao one koje spoji od jareće kože i drveta, onako kako su to radili i njegov otac i deda pre više od veka.

- Možda su ove mašinske modernije i lepše, ali ne daju dobar zvuk kao moje. Mašine ih brzo urade, ali nije to to. Najbolje gajde se prave ručno. Moj zanat je prost, prodelje se drvo, sprovede se glavni zvuk. Još imam dobar sluh i mogu da ocenim kada je zvuk dovoljno čist. Sastavni delovi su mešina, to je onaj kožni deo, glavina, gajdenica i rog od drveta koje nakon deljanja pređem lakom i to je sve - objašnjava nam deda Neša naizgled jednostavan postupak za izradu gajdi koji se u svrljiškom kraju koristi od davnina.

Deda Neša otkriva tajne zanata unuku Aleksandru, Foto J. Ćosin

On kaže da jareće kože za izradu ima dovoljno, ali su neophodni i iskustvo i znanje. Sve je, mađutim, manje onih koji žele da nauče da ih prave, pa deda Neša strahuje da će i zvuci gajdi utihnuti ako mu se ne bude javio neko kome će rado preneti svoje sviračko i zanatsko umeće.

- Osim mene, u celom ovom kraju postoji još tek dvoje-troje gajdaša koji umeju da sviraju: moji unuci i još nekoliko njih. Nema, nažalost, više onih koji bi da nauče da ih ručno izrađuju - tužan je deda Neša.

Stotine gajdi koje je za života napravio, svoje kupce pronalazile su u Španiji, Švedskoj, Irskoj, Australiji... Mnogi su dolazili da ih kupe, a slao ih je i poštom, pa i poklanjao.

Jedan primerak otišao je u ruke princu Aleksandru Karađorđeviću, čega se deda Neša rado seća.

- Na nekom saboru, ne pamtim koje godine, na kojem sam nastupao sa gajdašima, prišao mi je princ Aleksandar. Rekao mi je da je njegov pradeda svirao gajde i pitao me gde bi mogao da ih kupi. Rekao sam mu da ću mu pokloniti svoje kad završim nastup. Nisam verovao da će ih zaista uzeti, međutim, on me je čekao i poklonio sam mu ih. Imam čak negde i fotografiju sa njim - priseća se, dok lista albume sa fotografijama iz čitave Srbije, bivše Jugoslavije, ali i iz mnogih evropskih gradova u kojima je nastupao.

Svoje prve gajde poklonio princu Aleksandru, Foto Privatna arhiva

Gajde svira punih 80 godina, a talenat i "zanat" je nasledio od oca Petronija koji mu nije dozvoljavao da često svira kako bi pomagao oko kućnih poslova i radova u polju.

- Najpre sam sa sedam godina naučio da sviram frulu, jer otac nije dozvoljavao da uzmem gajde. Ali, bio sam uporan i naučio sam gledajući njega. I dan-danas čuvam deo njegovih gajdi koje su stare više od veka, prošle su Solunski front, ali ne znam tačno iz kog su perioda - priča naš sagovornik.

STARA Gajdenica s početka 20. veka, Foto Privatna arhiva

On je, upravo zahvaljujući gajdama koje je sam kasnije izrađivao, obišao pola Evrope, a nosilac je i majstorskog pisma u sviranju ovog instrumenta. Deda Neša i izrađuje čuvene svrljiške troglasne gajde, a u izradi mu pomažu i unuci.

- Naučio sam da sviram od mog dede Neše. Sviram već 10 godina. Znam i neke osnovne detalje oko popravke, da zamenim pisak i tako neke sitnice, ali da ih napravim još nisam naučio. Pomažem dedi tamo gde mogu i umem. Sviranje, pak, vežbamo redovno, kad tako uveče sednemo deda i ja. Mora da se vežba naporno, ali nama je to u genima. Treba dobra kondicija i kapacitet pluća. Nisam pušač, ali ponekad jedva imam dovoljno daha da završim pesmu. Volim gajde, lep zvuk proizvode, mnogo mi je zanimljiv, ali među mojim vršnjacima nema onih koji se za njih interesuju. Moj brat Jovan takođe svira. Trudimo se da gajde otrgnemo od zaborava i da sačuvamo ono što se u našoj porodici, ali i u ovom kraju odvajkada negovalo - pričan nam Nenadov devetnaestogodišnji unuk Aleksandar, dok na rame prebacuje jedan pisak, a drugi namešta ispred sebe.

TRI PISKA

NAŠE svrljiške gajde imaju tri piska. Jedan pisak šalje dublji ton, ostala dva malo nežnija, tako da se sva tri razlikuju. Glavčina je više za ukras, za lepši izgled - objašnjava deda Neša.

Foto Privatna arhiva

MEĐU USPOMENAMA I "NOVOSTI"

MNOGO uspomena i starih predmeta baštini deda Neša u svom pamćenju i kući. U toj njegovoj svojevrsnoj zaostavštini posebno mesto pripada jednom tekstu iz 2002. objavljenom pre tri decenije.

- To je reportaža u "Večernjim novostima", objavljena 2. jula 2002. godine, koju je napisao Miša Ristović, dopisnik vašeg lista iz Niša. Mnogo je lepo napisana i zato je posebno čuvam - iskren je Nenad Jovanović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

IZMEĐU MEMŠE I SAKALE, IZMEĐU KLASIKE I MODERNOG: Dobro poznati lanac koji garantuje ugodan odmor i dobru uslugu