Apstraktni rat protiv terorizma

Leonid Savin

06. 03. 2020. u 19:29

Апстрактни рат против тероризма

Predizborna obećanja Bila Klintona

Za vojnu intervenciju na Haitiju nisu bili strateški i ekonomski interesi već Klintonova predizborna obećanja, da će vratiti na vlast predsednika u egzilu Žana-Bertranda Aristida

TRAGEDIJU 11. septembra koristio je Džordž Buš mlađi i njegovo okruženje, da nametnu svoje strateške planove ne samo saveznicima, već i neutralnim igračima i potencijalnim rivalima. Sada je glavna pretnja bila apstraktni rat protiv terorizma, paralelno sa satanizacijom islama. Sa Obamom, akcenat se pomerio na specifične teroriste - muslimanske radikale, i na kraju dolazi do činjenice da je meta uništenja bila islamska država. Dakle, došlo je do promene od zamućenog koncepta terora do konkretne definicije - "države". Čini se da je ova tehnika terminološke supstitucije pojmova iskorišćena u cilju daljeg lakšeg opravdavanja rata protiv nekih "država" ili stvarnih država.

Kristofer Pol u svojoj knjizi o političkim odlukama u vojnim intervencijama Sjedinjenih Država, jasno pokazuje da često nije bilo potrebe da se izvrši akt agresije protiv druge zemlje.

Predlaže da se razmotre Dominikanska Republika, Haiti, Grenada i Panama.

"U PERIODU od 1960. do 1965. godine, SAD su koristile kompletne instrumente svoje spoljne politike protiv Dominikanske Republike. Američke akcije uključuju diplomatske proteste, ekonomski pritisak, tajne atentate i otvorenu vojnu intervenciju. Amerika je imala značajna ulaganja u Dominikanskoj Republici, uključujući i industriju šećera. Dominikanski slučaj, mnogo jasnije od primera Kube, ilustruje superiornost opštih političkih ciljeva u američkoj spoljnoj politici.

Takođe ilustruje, na primeru akcija Amerikanaca u Gvatemali, one zablude, koje su pokorile američke političare. Jedno od glavnih obeležja njihovih opsesija ideološkom stranom spoljne politike je tendencija da se preuveličava opasnost od komunističke infiltracije" - tako je napisao Stefan Krasner 1978. godine.

KRISTOFER Pol veruje da je glavni motiv za intervenciju bio strah da komunisti ne preuzmu vlast u zemlji. Takav zahvat nije bio naročito verovatan, ali je činjenica da Karipski basen predstavlja "važnu teritoriju" i deo američke sfere uticaja. Iako je Dominikanska Republika jedva predstavljala pretnju, protiv širenja komunizma su već složno nastupili sva tri nacionalna interesa SAD. Zanimljivo je da sama "preventiva komunizma", predmet aktivne unutrašnje diskusije političara, donosilaca odluka, nije bila u izjavama koje opravdavaju intervenciju. Jedini vitalni interes SAD u izjavi je bio zaštita američkih građana. Ali oni su evakuisani dosta ranije nego što je više od deset hiljada američkih vojnika pristalo na ostrvo.

Naučnici Fred Gof i Majkl Loker nude prizemljeniji ekonomski pogled na incident, navodeći da je "značajan broj bogatih ljudi sa finansijskim, pravnim i društvenim vezama sa kompleksom industrije šećera sa istočne obale Dominikanske Republike, u svim gornjim ešelonima američke vlade".

KRATKOROČNI uspeh operacije stavlja tačku na svaku mogućnost da se izrazi sumnja u ovu operaciju. Intervencija je završena uspešno, poredak je obnovljen, prijateljski režim je vraćen, a vojnici su se vratili kući. Javna rasprava o nacionalnim interesima je bila prikovana za politiku prema Vijetnamu, a ne prema dominikanskoj intervenciji, koja je u očima većine Amerikanaca postala istorija pre nego što je i počela.

Grenada nije predstavljala pretnju američkim interesima. Međutim, predsednička administracija je to smatrala pretnjom hiljadama američkih studenata medicine. Kristofer Pol veruje da se intervencija u Grenadi najbolje može opisati kao oportunistički pokušaj da se skloni lokalna vlada levog krila, koje je nerviralo (i ništa drugo) administraciju, posebno predsednika Ronalda Regana.

INTERVENCIJA je u skladu, kako je navedeno, sa nacionalnim interesima SAD iz dva razloga: prvo, da bi zaštitila američke studenta medicine, a drugo, zbog potrebe da SAD ispune obavezu da podrže saveznike u Karibima.

Američki interesi u Panami 1989. godine su lako uočljivi. Prvi i najočigledniji je Panamski kanal. Držati ga u pouzdanim rukama uvek je bio važan zadatak da bi se osigurala regionalna stabilnost i omogućila trgovina. Drugi američki interesi su: očuvanje života i blagostanje velikog broja američkih vojnih lica i njihovih porodica, stacioniranih u Panami.

Konačno, direktna ulaganja SAD u ovu zemlju su bila (i jesu) veoma značajna.

PRETNjA ovim interesima od strane režima Norijege bila je beznačajna, ali je Vašington ukazao na njen kontinuirani rast. U izgradnji nacionalnog interesa predsednika mnogo značajniju ulogu odigrala je opasnost od Norijege po ugled i samopoštovanje predsednika Džordža Buša starijeg. Izjave koje daju legitimitet nacionalnim interesima SAD-a, uslovljavale su nekoliko faktora: prvo, brzu intervenciju kao odgovor na eskalaciju tenzija u Panami, u vezi sa smrću poručnika američke mornarice; drugo, činjenicu da su interesi u Panami koji su se dugo smatrali važnom komponentom nacionalnog interesa bili ugroženi; i, treće, zato što je Norijega lično bio loš lik.

Ove izjave su bile osnova za legitimitet, budući da su se poklapale sa nacionalnim interesima; Intervencija je našla podršku u zemlji. Međutim, na međunarodnom nivou, mešanje je bilo percipirano kao neskrivena agresija.

U SLUČAJU Haitija, identifikovano je nekoliko američkih interesa, ali nijedna od njih nije smatran vitalnim, u skladu sa nacionalnim interesom SAD-a. Glavni interes i glavni motiv u predsedničkim proračunima za intervenciju bili su Florida i, posebno, talas izbeglica sa Haitija i njihov uticaj na ekonomiju Floride i političku situaciju u zemlji u celini. Drugi glavni krug interesa odnosi se na američke vrednosti promovisanja demokratije i ljudskih prava u svetu, posebno među američkim komšijama.

Konačni interes bila su Klintonova predizborna obećanja, da će promeniti politiku svog prethodnika prema izbeglicama i vratiti na vlast predsednika Haitija u egzilu Žana-Bertranda Aristida. "Strateški i ekonomski interesi nisu bili pokretačka snaga za intervenciju. Nedostatak takvih interesa podstakao je javnost SAD, republikance i Pentagon da se odupru intervenciji, a Klintonovi saradnici su se fokusirali na ideologiju i izvodljivost, a ne na potrebu za naporima da se opravda."

Intervencija je bila legalizovana pod maskom međunarodnog socijalnog (humanitarnog) rada, a u kom je stepenu odgovarala američkim nacionalnim interesima nakon završetka Hladnog rata, bilo je pitanje.

AMERIČKA POMOĆ AL KAIDI

ZA VOJNU agresiju u Iraku američkoj javnost predstavljena su dva međusobno povezana "dokaza" potrebna za rušenje režima Sadama Huseina. Prvi je prisustvo oružja za masovno uništenje u Iraku. Drugi je pomoć od strane rukovodstva zemlje Al kaidi i lično njenom vođi Osami bin Ladenu. Obe izjave nisu odgovarale stvarnosti i, kako se vidi iz deklasifikovanih dokumenata CIA, američke obaveštajne službe blagovremeno su pružile Bušovoj administraciji neophodne informacije da ne postoje niti masovne žrtve niti kampovi Al Kaide u Iraku. Intervenciju je izazvala grupa neokonzervativaca koji su imali važne pozicije u Beloj kući, službama za sprovođenje zakona i američkoj naftnoj industriji.

SUTRA: NOVA NATO strategija

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije