POLUOSTRVO Atos duže od 1.000 godina je Sveta Gora, Bogorodičin vrt pravoslavnog sveta, monaška republika u kojoj žive samo kaluđeri. Njihov ideal je da kao anđeli na nebu neprestano pojanjem slave Boga i Bogorodicu.

Danas je na Svetoj Gori Atonskoj živo 20 manastira i mnoštvo manjih monaških zajednica. Svi su oni svetinje, a iznad svih i fizički i duhovno stoji Aton, vrh Atosa i na njemu crkvica Metamorfozis - Preobraženje.

Praznik kome je ovaj hram posvećen podseća na novozavetni događaj kada se Hrist prvi put "preobrazio" iz ljudskog oblika i prikazao u božanskoj svetlosti pred apostolima na vrhu gore Tavor u Svetoj zemlji. Hrišćanski mistici isihasti, tihovatelji, duže od milenijuma dolaze i pokušavaju da u veličanstvenoj planinskoj pustoši Atosa dožive sopstveni preobražaj. Njih na najteže isposničke podvige i odricanja podstiče goruća žudnja da duhovnim očima vide božansku svetlost i osete "nestvorene Božanske energije".

NAJVIŠI je to dodir s Bogom koji smrtnik može da dostigne, veruju isihasti. Svake godine 18. avgusta hiljade pravoslavnih poklonika iz celog sveta penje se na 2.033 metra visoki vrh Aton da bi u celonoćnoj svečanoj molitvi dočekali veličanstveni prizor svitanja na Preobraženje.

Odlazak na Aton, vrh Atosa, odvajkada je vrhunac podviga za svetogorske monahe. Oni se na njega ne penju kao svetovni ljudi, sveštenici, čak ni kao monasi iz spoljnog sveta. Svetogorci za uspon na Drugi Tavor, mesto mističnog preobraženja, moraju da dobiju dozvolu od manastirskog igumana, ili od Starca, kako se naziva duhovni učitelj u skitovima i kelijama. Zato su mnogi svetogorski monasi proveli život na Atosu, a vrh svete planine su sa žudnjom gledali samo izdaleka.

Zašto Atos, koji se ne pominje u Bibliji, privlači pravoslavce duže od hiljadu godina? Zašto je Aton za Svetog Savu bio poseban? U žitiju oca srpske crkve, koje je pisao njegov brat, kralj Stefan Prvovenčani, nalazi se dirljiv i veoma ličan opis Savinog molitvenog tihovanja i radosnog plača na Atonu.

SAVA je dva puta boravio u biblijskoj Svetoj zemlji, ali bratu, biografu sa tih putovanja, nije preneo nijedan tako dramatičan utisak. Zašto su, po predanju, prvi Srbi na Svetu Goru stigli u 10. veku sa Svetim Pavlom Ksiropotamskim i nastanili se u podnožju kupe Atosa, odakle se najlepše vidi beskrajna igra oblaka oko njegovog vrha? Zašto je Sveta Gora bila tako značajna za naše svete loze Nemanjića, Lazarevića, Brankovića?

Odgovore nisam mogao da pronađem u tuđim mislima i iskustvima. Svetu Goru moraš da spoznaš sam, onoliko koliko želiš. Atos je moja očekivanja ispunio na neočekivan način, učeći me strpljenju, gledanju i traganju, i nagrađujući me spoznajama i doživljajima koje je teško dočarati.

Dok sam lutao starim monaškim stazama, Atos mi je pripovedao priču o svetoj planini čiji se masiv polako izdiže duž poluostrva dugog 40 i širokog 12 kilometara. Na samom južnom kraju, masa stena nalik pršljenovima naglo se uzdiže u nebo kao beloglava kupa okrunjena oblacima.

PUT do nje mnogo je više od fizičkog prelaska oko 750 kilometara kroz Moravsko-vardarsku dolinu i Makedonsku niziju do obale Egejskog mora. To je iznad svega duhovno putovanje kroz milenijumske vrtloge vremena do korena mediteranske civilizacije koja je iznedrila Evropu.

Atos je i pre hrišćanstva bio sveta planina. Na njegov vrh se hodočastilo od praistorije. Poklonici helenskog boga nad bogovima Zevsa podigli su mu hram sa kipom čija je glava bila ovenčana dijamantskom krunom, a oči su mu bile dva draga kamena.

Antički zapisi kazuju da je kip toliko blistao od vatre sa okolnih žrtvenika da je služio kao svetionik moreplovcima koji su se klonili opasnih voda oko Akratosa, vrha prstolikog poluostrva. Šume Atosa bile su u pagansko-helensko doba posvećene Artemidi, boginji lova, divljine, gospodarici i zaštitnici divljači. Naučnici kažu da je ona, u stvari, mnogo starije božanstvo, praistorijska boginja prirode, roditeljka, čiji je kult bio toliko jak u narodu da su Heleni morali da je uvrste u Panteon bogova na Olimpu, samo pod drugim imenom.

KADA je hrišćanstvo pobedilo olimpijske kultove, sledbenici nove vere su na mestu Zevsovog hrama izgradili crkvicu posvećenu Preobraženju Gospodnjem i nastavili tradiciju svete planine, uključujući i poklonički uspon. Celo poluostrvo dobilo je tad i novog ženskog patrona i posvećeno je Bogomajci.

Isihasti, ćudljivi monasi mistici, prvi su stigli na Svetu Goru pre 1.000 godina. Otkad su prognani iz krševa Sinaja u Svetoj zemlji, oni su lutali i tihovali na mnogim planinama. Svaka zajednica tihovatelja u vrletima i šumama nazivana je svetom gorom, ali je samo Aton, vrh masiva Atosa, stekao naziv Drugi Tavor. Zato je samo jedna Sveta Gora Atonska.

U pravoslavnom svetu važi pravilo da se niko ne može nazvati savršenim poklonikom ako uz Svetu zemlju ne poseti i Bogorodičin vrt, Svetu Goru Atonsku. Svetogorsko hodočašće u srpskoj tradiciji ima izuzetan značaj. U prošlosti, poklonički odlazak u Jerusalim nazivao se Veliko poklonjenje. Srpsko poklonjenje bio je naziv za hodočasnu posetu Atosu.

LEGENDE kazuju da je na Svetoj Gori nekada postojalo i više stotina samostalnih manastira. Danas ih je 20, i imaju strogo definisano mesto u svetogorskoj hijerarhiji. Najugledniji i najstariji manastir je Velika Lavra, a za njim slede Vatoped, Iviron, Hilandar, Dionisijat, Kutlumuš, Pantokrator, Ksiropotam, Zograf, Dohijar, Karakal, Filotej, Simonopetra, Sveti Pavle, Stavronikita, Ksenofont, Girigorijat, Esfigmen, Pantelejmon Konstamonit.

Od ovih 20 manastira, 17 je vizantijskih, koji su danas grčki. Tri su slovenska. Najugledniji među njima je Hilandar, najveći je ruski Pantelejmon, a Zograf pripada Bugarima.

Samostalnim manastirima podređene su zavisne monaške zajednice nižeg ranga, zvane skitovi. Za njima slede još manje kaluđerske zajednice: kelije, kolibe, staništa i isposnice i tihovateljnice (molčalnice).


SUTRA: MOLITVA IZMEĐU AMBISA I NEBESA