Rogama koža otišla na šiljak: Kako je osiromašen stočni fond u Starom Vlahu

ODVAJKADA je stočarstvo u Starom Vlahu bilo osnovni izvor prihoda, ali su dve mere vlasti zadale udarac od kog se nikad nije oporavilo. Najpre su, koju godinu iza Drugog svetskog rata, zatirali koze državnim uredbama, i revnošću svih onih koji su imali vlast i pendrek i uz podršku doušnika, a onda je usledila i prinudna merinizacija ovaca početkom šezdesetih godina 20. veka. To je, uz industrijalizaciju i seobe, doprinelo da mnogobrojna sela ostanu bez podmlatka i da se gase ognjišta.

U selima pod Murtenicom još se prepričavaju dve anegdote iz čemernog života tih godina. Seljak Ranko Goronjić, iz Ojkovice, dugo je gotovo svaki razgovor sa komšijama započinjao kazujući: "Nema opasnijeg zakona nego za koze!" Nisu mu komšije zamerale, jer su znale da nije odavao gde su skrivene koze nekoliko domaćina, pa je dopadao apsa i privijao jagnjeću kožu, lečeći uboje od batina. A sirota Kruna Grujičić iz Draglice je kozu skrivala u podrumu i noseći travu u pokriovcu da je prehrani, uhodama se pravdala: "Uvatila đeca zeca, pa moram da ga nahranim..."

- Samo su to sestre Milunka i Milijana Stevanetić mogle da izdrže! - još ponavljaju seljaci podjavorskih sela, podsećajući kako su uporno branile koze skrivajući ih po stenama i okapčinama u klisure Uvca, provodeći sa njima i zimu u pećinama.

NA zboru u Božetićima učesnik NOR-a i politički aktivista nekoliko godina iza rata agitovao je zatiranje koza, tvrdeći:

- Koze će uništiti Zlatar, ostaćemo i bez ostalih šuma...!

Važnog druga u govoru prekinula je Ivanka Džekulska, kako su zvali otresitu udovicu iz Gornjeg Trudova.

- Lažeš, Ćuko! Neće koze, Ćuko, sekira i ljudi će slistiti goru. Ne diraj koze, sirotinjsku majku!

Uzalud su bili proročki vapaji starice ispod Šanca, kao i tvrdnje stočara da koze tamane kupiništa u šumama i vrzine u zabranima i tako pomažu rastu šumskog podmlatka.

Branio je narod koze skrivajući ih po stenama i pećinama, ali je sve što je imalo vlast i pendrek, uz podršku doušnika, pritezalo seljake, pa je belkama i rogama - koža otišla na šiljak.

STOČNI fond osiromašen ratnim pustošenjem i poratnim narezima i prirezima, krčmljen je kratkovidošću komesara i planera agrara. Njihova neukost obijala se narodu o glavu. Posle zatiranja koza, na red je došla prinudna merinizacija ovaca, kojom se početkom šezdesetih godina prošlog veka iz stada progonila domaća pasmina - ruda i pramenka, a htela zapatiti merino ovca, negde sa toplih pašnjaka Španije.

Nepoverljivi na svaku novinu, seljaci su pružali otpor, trpeli batine i zatvor, plaćali kazne za brave skrivene u bezdanima i vrtačama ili ovnove u kacama i na tavanima štala. Na usta im se nabijale korpe od pruća da ne bleje i odaju skrovište, a noću ih puštali u torove. Neumoljiva vlast prisiljavala je domaćine da dogone stada u "muzare" za veštačko osemenjavanje...

A seljaci, "vični svakoj rđi", uzimali su "na zub" sve koji su se tovarili na narodnu grbaču, tvrdeći da će merino jagnjad zbog visine i hladnoće dobiti "jevtiku". Tako je starica pred desetinama duša u centru sela klela one što otkriše skriveno stado, a na punktu, jetko i sočno krpila aktere merinizacije, zagledajući veterinara i pomoćnika:

- Nemoj ti, ćelavi, neka ovce mrče ovaj kudravi, što ima bujniju kosu, biće bolje runo. Ali, nemoj da se pomrkuju!

OVAN NA MOTORU

Narod se branio i pesmom:

- Ovce moje, spavajte u toru, doći će vi ovan na motoru...

Jednog od pevača privela milicija, pa se natresa i izdire komandir:

- U zatvor ćeš ti mene, 'tico. Buniš seljake, pevaš, izvrćeš vlast ruglu!

- Taj što kod nas mrče ovce ne zna ni sonice da vozi. Jesenas su u selo na motoru dolazili samo drug iz Komiteta i komandir stanice...