Po čemu je odevanje u prošlosti srednje Kolubare bilo drugačije od drugih delova Srbije: Pogledaj de, mala moja, na meni je nova čoja!

POGLEDAJ de, mala moja, na meni je nova čoja. Nova čoja i opanci, kaži majci - stih je narodne pesme koju su ovekovečila čuvena braća Bajić, u kojoj se mladić preporučuje devojci novom narodnom nošnjom, koja je, nekada, u srpskom selu, predstavljala svojevrsni zaštitni znak onoga ko je nosi. Način odevanja bio je u prošlosti naročito značajan i u kolubarskom kraju - od šajkače, jeleka, anterije, do čuvenog srpskog opanka "šiljkana".

Po čemu se odevanje u prošlosti u ovim predelima razlikovalo od drugih krajeva Srbije, sabrano je u brošuri "Narodna nošnja srednje Kolubare", u izdanju Turističke organizacije opštine Lajkovac.

NA osnovu svedočenja starih Kolubaraca, pamćenja, te sopstvene kolekcije narodne nošnje, literature, brošuru je priredio vajar Milutin Ranković, direktor TO Lajkovac, a u prikupljanju arhivske građe pripomogli su Zoran A. Antonijević, Radovan Bajić, Đorđe Žujović i Zoran Tošić.

- Srednja Kolubara ima svoju autentičnu nošnju, uz znatan uticaj Šumadije, sa određenim izmenama, zavisno da li je šnajder, abadžija, bio iz Valjeva, Mionice, Ljiga - kaže Milutin Ranković. - U Valjevu je decenijama najpoznatiji krojač narodnog odela bio Leka Marković, rodom iz Markove Crkve, kod Lajkovca. Opet, u Lajkovcu je najpoznatiji bio Radovan Jovanović Paljušanin, koji je zanat učio kod čuvenog abadžije Ljubiše Lazića, rodom iz obližnjih Ćelija. U srednjoj Kolubari primat u izradi opanaka dugo su držali Mioničani i Ubljani.

ODEVANjE Kolubarci u narodnoj nošnji Foto Album Z. A. Antonijević


MUŠKU narodnu nošnju čine bela košulja, sa vezom ili bez njega, jelek, anterija, pojas, bridž pantalone, vezene čarape i opanci. Jelek preko anterije je šumadijska varijanta, dok su Kolubarci često nosili koporan preko jeleka. Mlađi momci iz bogatih porodica su obično nosili nošnju od plave čoje sa bogato ukrašenim svilenim gajtanom, crne ili crvene boje, dok su je stariji ljudi nosili od braon čoje, a mnogi i od sivomaslinastog šajaka. Najomiljenija boja kod Kolubaraca je zelena, odnosno sivo-maslinasta, pogotovo kod onih koji su nosili šajkaču na glavi. Osim šajkače, nosio se leti šešir, a zimi šubara.

- Na ulicama više nema ljudi odevenih u narodnu nošnju, a do pred kraj prošlog veka mogli su se sresti na vašarima, u kafani, na železničkoj stanici - ističe Ranković. - Interesantno je bilo videti očigledan uticaj raznih kultura, tako su tridesetih godina prošlog veka muškarci uz nošnju počeli da nose šešire, nalik onima iz Čikaga. Sve to, zajedno, činilo je ipak veoma skladnu modnu celinu.

 Slavica Perić i Biljana Paunović Foto M. Ranković

DUKATI UKRAS ŽENSKE NOŠNjE
- ŽENSKU nošnju čine bela košulja sa izvezenim cvetnim motivima ili geometrijskim ornamentima na rukavima, jelek od čoje, ili finog somota - ističe Ranković. - Najčešće somot je crveni izvezen srmom, zlatnim koncem. Slede pojas, plisirana suknja i kecelja, bogato izvezena, te crne vezene čarape. Cvetni motivi na čarapama i košulji preuzeti su pod uticajem Mađara. U nošnji Šumadije i Kolubare uspostavljen je estetski sklad Orijenta - gajtan, Evrope - suknje, kecelje, šešir, i vojne uniforme - pantalone oficirske, šajkača, koporan. Najčešći ukras na devojačkoj narodnoj nošnji bili su dukati.