KO spase jedan život, spasao je ceo svet!

Ovako razmišlja Boranin Dejan Keka Bogdanović (40), alpinista koji je učestvovao u više od 150 akcija spasavanja. Prkoseći snežnim lavinama, vetru, visini, ledu, dubinama jama i raznim nedostupnim mestima, uvek se vodio samo jednim motivom - pomoći onome ko je u nevolji.

- Tragao sam za zalutalim planinarima, učestvovao u lomljenju ledenica po jakom mrazu, izvlačenju povređenih - priča Bogdanović. - Svaka je situacija drugačija, a izazovi i prepreke različiti, ali svaki spaseni život je najveća nagrada.

Zauvek se, kaže ovaj hrabri čovek, pamte sve one akcije u kojima su sačuvani ljudski životi.

- Pre nekoliko godina smo spasli jednog mladića na otvorenom bazenu - nastavlja Bogdanović. - Kada smo ga izvukli iz vode, deset minuta smo radili reanimaciju i, na svu sreću, uspeli da ga povratimo. Bio sam i na Midžoru gde je nestao gluvonemi čovek. Neverovatna magla je bila tog dana, neprestano smo ga tražili i u četiri ujutru smo ga našli promrzlog, ali smo ga uspešno izvukli. Na Tremu se desilo da je planinar gotovo na samom vrhu iskrivio nogu i polomio zglob. Krenuli smo u podne po njega, nosili ga do podnožja gde smo stigli u osam uveče. Na Velikom kršu se jedan planinar prilikom povratka okliznuo. Oko 80 metara nizbrdo se kotrljao po zemlji. Zadobio je ozbiljne povrede glave i vrata. Pomogli su mi i planinari iz borskog PSD "Crni vrh", spasli smo ga i, hvala bogu, potpuno se oporavio.

HUMANOST BOGDANOVIĆ se planinarenjem bavi od 1989, a alpinizmom od 1993. godine. Trener je plivanja i osnivač Plivačkog kluba Bor, međunarodni sudija u plivanju, član Gorske službe spasavanja i čete za spasavanje u "Zidjin Bor Copper".
- Celog života sam voleo da pomažem ljudima. Krenuo sam da se bavim planinarenjem, kada sam video šta sve može da se dogodi i osetio kako spasilaštvo izgleda - priča Bogdanović.

Bilo je, nažalost, i onih najbolnijih, najtežih slučajeva, sa smrtnim ishodom.

- Sećam se kada smo 2007. silazili 400 metara pod zemlju da bismo pronašli i izvukli rudara koji je nastradao u borskoj jami, kada je smena od 20 rudara pravim čudom izbegla sigurnu smrt - priča Bogdanović. - Pozvali su me i rekli: "Imamo tragediju, dođi". Pozdravio sam se sa suprugom i decom, i odmah krenuo. Oko 19.30, sa prijateljem sam pomoću užeta sišao u jamu, 400 metara pod zemljom, gde su probili voda i mulj, noseći sve pred sobom. Pronašli smo prvo utovarivač rude, koji je vozo nesrećni rudar. Bio je prekriven muljem, i više od četiri sata nam je trebalo da ga izvučemo. Izašli smo oko pet ujutru. Na leđima smo nosili leš nastradalog radnika.

Još jedna situacija koja se, nažalost, nije završila srećno je kada je naš sagovonik krenuo da spase dete koje je nestalo u Borskom jezeru.

- To se desilo 2002. godine, na glavnoj plaži - nastavlja naš sagovornik. - Bio sam konobar u restoranu u blizini, kada sam odjednom čuo povike. Vikali su: "Keko brzo, nestalo dete". Otrčao sam do plaže, izveli smo sve kupače iz vode i zaronili. Pronašli smo sedmogodišnje dete, radili reanimaciju, došli su i lekari ali, nažalost, nije preživelo. Posle tog događaja, tri dana nisam oka sklopio. Mališan mi je stalno bio pred očima.

Ispričao nam je Bogdanović da u ovakvim situacijama rizik uvek postoji, ali je u priličnoj meri kontrolisan. Najvažniji su dobra organizacija, ozbiljnost i odgovornost.

- Sve se uči na kursevima - objašnjava nam. - Koncentracija je vrlo važna. Moramo da sagledamo šta se tačno dogodilo, gde se nalazi povređeni, da obezbedimo teren pa onda krećemo u akciju. Pružamo i prvu pomoć. Po snežnom, zaleđenom terenu kretanje je otežano, spuštanje sa povređenima niz liticu sa užadima je takođe veoma zahtevno, ali nema veće nagrade nego kad nekome spasete život.


KRVAVO LICE OD LEDENICA

UVEK spreman za akciju, Bogdanović pamti i lomljenje ledenica na žičari na Crnom vrhu:

- Na Crnom vrhu smo na sajli žičare dugoj dva i po kilometra visili dok smo uklanjali ledenice. Lice mi je tada bilo krvavo. Nije lako završiti započeto po mrazu i hladnoći, kada još i visite. Ali smo uspeli da osposobimo žičaru za rad.