Sarajlija i veliki jugonostalgičar: Najtužniji momenat u karijeri? Kada sam 1992. nazvao Miljanića i Bulatovića i rekao da neću da budem član reprezentacije

Faruk Hadžibegić, veliki gospodin, nezameniv šraf mašinerije Ivice Osima i čovek koji ne krije nikada u intervjuima da žali za raspadom SFR Jugoslavije. Kako smo samo izgledali 1990. godine u Italiji i da nije bilo iskučenja Refika Šabanadžovića i nerećne penal lutrije sa Argentinom ko zna gde bi nam bio kraj...

A tek da smo otišli na EP u Švedsku 1992. godine, gde je Danska kao drugoplasirana iz naše grupe zamenila Jugoslaviju i postala prvak Evrope. Šteta, a upravo Hadžibegić je trebao da kao kapiten predvodi reprezentcaiju na kontinentalnoj smotri fudbala. I baš trenutak odustajanja od EP Faruk vidi kao najtužni momenat u kerijeri.

"Kroz čitavu karijeru pamtim samo lepe stvari. Naravno, ima zadovoljstva, ali i tuge.Titula sa Sarajevom 1985. godine je najdražih pet minuta karijere. Borili smo se u jakoj konkurenciji i na kraju smo došli na vrh. Najtužniji? Teško je reći. Mislim da je neodlazak na Evropsko prvenstvo 1992. godine bio izuzetno stresan trenutak za mene. Tada sam bio kapiten reprezentacije i odustao sam od nacionalnog tima. Nazvao sam Miljana Miljanića i Batu Bulatovića i rekao da više neću da budem član reprezentacije. Bio je april 1992, rekao sam da ne mogu i ne želim više da igram", kaže Hadžibegić u intervjuu za "Oslobođenje".

Selektor fudbalske reprezentacije Crne Gore Faruk Hadžibegić priznaje da mu je san da trenira Sarajevo.

"Sarajevo je deo mene, više od pola mog tela. Mene će sahraniti u dresu ovog tima. Ja sam selektor Crne Gore. Imam ugovor sa Savezom, imam moralni dogovor sa Dejanom Savićevićem i nema novca i sile kojom bih to prekršio. Danas sam na jednom mestu i volim uvek hodati uzdignutog čela.

Kao fudbaler Sarajeva Hadžibegić je igrao u ligi stare Jugoslavije, a posebno pamti gostovanja Budućnosti i Hajduku.

"Ako moram da izdvojim, rekao bih da je meni najteže bilo igrati na stadionu Budućnosti i na splitskom Poljudu. Budućnost i Hajduk su uvek imali dobre ekipe i velike ambicije. I bilo je to neko prijateljsko rivalstvo između Budućnosti i Sarajeva, te Hajduka i Sarajeva. Uvek su imali veliki motiv da pobede bordo tim, bar sam ja imao takav osećaj", ističe Hadžibegić.

Seća se i vremena kada je trebalo da pređe u Hajduk.

"Sve je bilo dogovoreno. Bio sam na kraju ugovora sa Sarajevom, imao sam dobru situaciju. Igrao sam u sjajnoj formi, nastupao za reprezentaciju. Rekao bih da sam tada bio u modi. Tako da su me kontaktirali čelni ljudi Hajduka, a razgovarao sam s Titom Kiriginom. Rekao bih iz ove perspektive da me bilo malo ponjelo. Ipak, kada se sve sleglo, shvatio sam jedno - da bez Sarajeva ne mogu i da je to moj život. Tako da sam ponovo razgovarao s Kiriginom i objasnio mu okolnosti. Imao sam sreću da mi je ovako rekao: "ako je Sarajevo u pitanju, ja to razumem i opraštam ti kao da ništa nije bilo. Ako je drugi klub u pitanju, za mene prestaješ da budeš živ čovek i uništiću ti karijeru". U tim trenucima bio sam najsrećniji na svetu. Nakon toga se rodilo veliko prijateljstvo s njim, ali i celom porodicom, priča Hadžibegić-


-