PROMENIO je Lazar Marković sa svojih 25 godina sedam klubova pre nego što se pre pola godine vratio u Partizan ne bi li karijeri povratio uzlaznu putanju. Kao nekadašnji fudbaler Benfike, Liverpula, Fenerbahčea, Sportinga, Hala, Anderlehta i Fulama je uvek interesantan medijima, a novinaru ruskog portala "mač.ru" je bio najzanimljiviji sa aspekta momka koji je određeno vreme delio svlačionicu sa Jirgenom Klopom, Stivenom Džerardom, Mariom Balotelijem i mnogim drugim zvučnim imenima iz sveta fudbala.

- Ni sekunde se nisam dvoumio. Kada Liverpul pozove, ne možete reći ne. Gledano iz ove perspektive, možda je bilo prerano da bih se preselio u tako veliki klub - počeo je priču hitronogi vezista od kojeg u crno-belom taboru očekuju mnogo posle oporavka od povrede zbog koje je propustio veći deo jeseni.

Marković se zatim podsetio svojih početaka na "Enfildu".

- Bio sam mladi momak koji gotovo da ne zna engleski jezik. Pogotovo u Liverpulu govore specifičan engleski. Sve je dobro počelo, Liverpul je ogroman klub. Nije vas briga za sve probleme, želite da date sve od sebe i igrate. Moram da kažem da sam grad baš i nije ugodan za život zato što neprestano pada kiša. Kada ste tamo stvarno vas nije briga, igrate za jedan od najboljih klubova na svetu. Uživao sam.

Navikavanje na sasvim drugu fudbalsku dimenziju u odnosu na ono sa čime se susretao igrajući prethodno za Partizan i Benfiku olakšao je legendarni kapiten "redsa".

- Stivi Dži je uvek bio sa mnom. Pomagao je, naravno, ali najviše sam bio s Dejanom Lovrenom, jer smo govorili istim jezikom. Džerard je imao tradiciju prema kojoj se ceo tim svake nedelje okupljao u različitim restoranima. Svi igrači - 25 ljudi. Generalno, zaista mi je mnogo pomogao, ne samo u smislu saveta na terenu, već i uopšte u svakodnevnom životu. Na primer, predlagao mi je dobra mesta u gradu.

Posebno mesto u Markovićevim sećanjima na dane provedene u Liverpulu ima kontroverzni italijanski napadač Mario Baloteli.

- Rekao bih da je on bio najluđi. Na pozitivan način, naravno. Jednom je propustio trening jer je, kako je kasnije objasnio, trebalo da ode na aerodrom da upozna svog psa. Ko zna zašto je zapravo propustio trening. U svakom slučaju objasnio je treneru svoje odsustvo na ovaj način i Rodžers se nije ljutio. Za Marija je to bilo nešto najnormalnije.

I pored činjenice da dve lige ne mogu da se porede, Markec priznaje da je sve što okružuje fudbal znatno teže za navikavanje u Srbiji.

- Pritisak? To je isto. Čak bih rekao i da je možda u Partizanu ozbiljnije nego tamo. Naravno, liga je bila drugačija. Više borbe i veća je brzina u Engleskoj, ali u Srbiji si pod većom presijom - zaključio je Marković.



PONOSAN U CRNO-BELOM
PARTIZAN je uvek zauzimao posebno mesto u srcu Lazara Markovića.

- Bio sam veoma mlad, imao sam 18 godina kada sam već dva puta bio šampion Srbije, debitovao za reprezentaciju. Bilo je to srećno vreme. Moja porodica je bila iza mene, moj klub. Neverovatno vreme. Ne mogu reći da je bilo vrlo lako, ali uživao sam. Još se osećam ponosno kad izađem na teren u dresu Partizana.