Cvijetin Blagojević: Krađa me i danas proganja

POSTOJAO je fudbalski zakon u onoj velikoj Jugoslaviji da fudbaleri ne mogu u inostranstvo dok ne napune 28 godina. Ovo "naređenje" je bilo sjajno za klubove koji su mogli da stvaraju i igrače i tim na duže staze, pa je naša liga bila među najkvalitetnijima u Evropi. Ali predstavljalo je pakao za one igrače koji su imali mogućnost da dobro zarade preko granice. Jedan od takvih je Cvijetin Blagojević (rođen 10. aprila 1955, u Loparu), nekadašnji igrač Slobode iz Tuzle, Crvene zvezde, grčkog Egalea, švedskog Vasalundsa i portugalskog Maritima. Upravo zbog toga ovaj intervju neće krenuti ni od početka njegove karijere, ni od aktuelnog trenutka, već "negde između".

o Da li je tačno da ste te 1978. godine dobili ponudu od Vest Bromviča o kojoj i danas sanjaju fudbalski profesionalci?

- Dakle, došlo je vreme da otkrivamo davno zakopane tajne. Bila je to ona sezona kad je Zvezda krčila put u Kupu UEFA zaista sjajnim igrama. Pobedili smo Engleze sa 1:0 na "Marakani", na njihovom terenu je bilo 1:1, i dok smo mi slavili, došao je menadžer Beki i rekao mi da čelnici kluba žele da pričaju sa mnom. Otišao sam na taj razgovor i predočeno mi je da me žele po svaku cenu. Trebalo je samo da ostanem, prespavam i ujutru potpišem predugovor i dobijem kaparu od 100.000 funti. A celokupan transfer je trebalo da iznosi čak 800.000 funti. U ono vreme to je bilo oko tri miliona maraka!

o Valjda su Englezi znali da imate tek 24 leta i da ne možete da ih pojačate naredne četiri godine?

- Naravno da su znali, ali to ih nije interesovalo. Bili su spremni da me čekaju četiri godine. Koliko god to izgledalo neverovatno. Ja nisam ostao i više se nismo sreli.

o Zašto ste tako reagovali, zar vas nije privukao toliki novac?

- Naravno da jeste, ali nisam mogao da ostanem. Bilo mi je glupo i da pitam trenera Branka Stankovića, jer bih morao da mu objašnjavam o čemu se radi, a nisam znao kako bi reagovao. Tek posle nekog vremena sam mu otvorio dušu i ispričao šta je bilo, a bata Stane me je samo pogledao sa čuđenjem i rekao: "Glupi Bosanac."

o I umesto u veliki klub, 1983. ste potpisali za mali Egaleo?

- Posle Svetskog prvenstva u Španiji 1982. godine, više niko nije tražio naše fudbalere. Mogli smo samo u Tursku, koja nije bila ono što je danas. Pozvao me je Dika Stojanović i ja sam otišao za zaista male pare. Povredio sam kičmu, malo igrao i preselio se u Švedsku, iako me je tražio Panatinaikos. Onda sam otišao u Portugaliju, nosio sam dres Maritima samo godinu dana i rešio da okačim kopačke o klin. Ipak, produžio sam karijeru, jer su me moji iz Tuzle zvali da pomognem u borbi za opstanak, Sloboda je ostala u ligi, a ja rekao zbogom fudbalu.

o Posle onakve, fantastične sezone sa Zvezdom, niste u Evropi daleko dogurali?

- I mene i mnoge moje saigrače tada je tražilo pola Evrope, ali "jugoslovenski zakonik" nas je prosto rečeno "ubio". Odigrali smo u Kupu UEFA 12 utakmica, eliminisali Dinamo iz Berlina, Real Hihon, Arsenal i Vest Bromvič i Hertu, da bismo u finalu bili pokradeni. Slavila je Borusija iz Menhengladbaha iz penala koji je izmislio Italijan Mikeloti, a ta krađa me i danas proganja. Jer, bila je to sjajna generacija, Pižon Petrović, Šestić, Dule Savić, Nikola Jovanović, Muslin, Neđa Milosavljević...

o Do reprezentacije niste stigli?

- Nisam odigrao nijedan zvaničan meč, samo neke prijateljske utakmice. Godine 1978, kada je selektor bio Ante Mladinić, trebalo je da budem u igri, ali su pozvani Janković i Moca Vukotić, a mene su zaboravili. I to Biće Mladinić, koji je hteo da Bobeta Pavkovića i mene dovede u Partizan po svaku cenu.

o Partizan vam je ponudio duplo bolje uslove od Zvezde, a vi ste odabrali "Marakanu"?

- Partizan mi je nudio 100.000 maraka i četvorosoban stan odmah, a Zvezda 50.000 i dvosoban stan. Ali kako sam zaista zvezdaš od malih nogu, prihvatio sam poziv Dragana Džajića i Mite Kukića. Bio sam prvi igrač, uz Jovina i Miletovića, koga je Džajić kao direktor kluba doveo na "Marakanu".

o A onda ste pobegli u Tuzlu?

- Uh, kada se toga setim. Stanovao sam na stadionu i jednog dana rešim da vidim gde je taj moj budući stan u Beogradu. Odemo na Vidikovac, a tamo, vidim samo temelj. Gde je moj stan, pitam, a oni kažu, na osmom spratu. Ja se uhvatim za glavu i pravac Tuzla. Dođe po mene Dara Zec i ja se vratim. Kasnije sam, naravno, dobio taj stan.

o Nije to bilo jedini put kada ste bežali?

- Pred finalni meč sa Borusijom, ja otvorim novine i vidim sastav, a pored mog imena zagrada. Mi u karantinu, ali ja se pokupim i odem kući. U tri ujutru dolazi Steva Ostojić po mene, ali ja neću pa neću da se vratim. Steva ponovo dođe oko pola pet i ja se vratim. I odigram tu utakmicu dobro.

o Toliko o prošlosti, a šta nudi sadašnjost?

- Ne znam ni sam, skaut sam u Zvezdi, ali moje opredeljenje je da budem trener. A u Srbiji se treneri vrte ukrug, jedni te isti, a ja ne umem da se namećem po novinama ili kuloarima. Kada sam imao 40 godina, govorili su, mlad si, sada kažu, star si, a niko ne govori o znanju i kvalitetu. Uveren sam da sam kapacitet, međutim, kod nas se traži i nešto drugo, nefudbalsko. A ja ne mogu i neću tim putem, jer to ne bih bio ja.