Braća Bajić idu pola veka Lajkovačkom prugom

ŠAJKAČE, bele vezene košulje, jeleci, bridž pantalone, vunene šarene čarape, opanci i naravno, vedre, šaljive pesme, decenijama su zaštitni znak braće Bajić. Stariji član čuvenog dueta, Toma dolazi u civilki na razgovor, da ispriča njihovu bratsku priču. Mlađi Andrija je na odmoru u Grčkoj.

Obojica su u penziji koju nisu stekli na estradi, već radeći u preduzećima. Toma je bio zaposlen kao viši samostalni referent za međunarodnu železnicu u agenciji "Putnik", a Andrija je radio kao tehničar u Industriji precizne mehanike "Ineks-Borac".

Njihove firme, još pre ovih čuvenih privatizacija, prekrili su snegovi, ruzmarin i šaš. Ali, ne i njihovu pevačku "duet-firmu" koja i dalje radi. Jedan od najuspešnijih, a sigurno i najdugotrajnijih dueta u našoj narodnoj muzici, koji traje više od pedeset godina, za sve vreme svoje bogate umetničke karijere ostao je veran narodnoj pesmi. Antologijske su njihove interpretacije pesama kao što su: "Ide Mile lajkovačkom prugom", "Pogledajde, mala moja", "Ko to kaže, ko to laže"...

- Muzikom smo počeli da se bavimo kao vrlo mladi - kazuje Toma. - Tada smo još živeli u rodnom selu Jabučje, kod Lajkovca. Počeli smo da sviramo frulu. I sad je ponekad uzmemo u ruke, da se setimo tih dana.

Od prvih pojavljivanja na sceni oblačili su narodnu nošnju. Smatrali su da je takve pesme bilo besmisleno izvoditi u fraku ili građanskom odelu.

Talenat za pevanje nasledili su od oca Lazara, koji je poginuo na Tometinom polju 1941. godine. Toma ga je nešto bolje upamtio, ali mlađi Andrija nikako. Oni koji su poznavali njihovog oca znali su kasnije da im ispričaju da je Lazar pevao i pisao pesme bolje od obojice.

Karijeru su počeli kao članovi kulturno-umetničkih društava "Đoka Pavlović" i "Gradimir". Pred mikrofonima Radio Beograda pojavili su se daleke 1963. godine. Snimili su dve pesme. Jedna od tih "Na kraj sela jedna kuća bela" i danas se čuva u fonoteci kao trajni snimak. Na Đurđic, dve godine kasnije, pojavila se prva samostalna ploča Tome i Andrije Bajića. Potom su usledile i ostale, a koliko ih je ukupno bilo, ne znaju ni jedan ni drugi.

Jedna od pesama koja je proslavila braću Bajić je "Ide Mile lajkovačkom prugom". Mnogo mastila je kasnije potrošeno u raspravama oko te pesme.

- Pesma je nastala između 1908, kada je proradila lajkovačka pruga uskog koloseka, i 1954. godine kada sam je prvi put čuo - objašnjava Toma Bajić. - Pesmu smo snimili mnogo godina kasnije na nagovor čuvenog operskog pevača Živana Saramandića, koji je rodom iz Aranđelovca, a ja sam sa njim išao u školu, samo što je on bio dve-tri godine mlađi.

Braća Bajić u početku nisu verovali da će ta stara pesma napraviti nekakav muzički bum, a o njoj su se kasnije pisali mnogi eseji i mnoge važne ličnosti su se o njoj izjašnjavale. Moma Kapor se u više navrata na javnim mestima pitao zašto Mile ide prugom, kada je to opasno, a ne ide putem.

- Legendarni Momo je to pitao zato što nije znao da sela u ovom regionu nisu imala prohodnih puteva i da je pruga bila jedini način da odete do lajkovačke stanice neokaljane obuće - objašnjava Toma. - Nije važno što je hodanje prugom bilo zabranjeno i što su postojali uniformisani čuvari pruge, koji su kažnjavali one koji idu tim putem.

Kod legendarnih Bajića naravno da nije išlo sve kao po loju. Davne 1969. gostovali su u Americi. Bili su optuženi da su oni, ali i Predrag Gojković Cune, kao i Predrag Živković Tozovac, pevali četnicima. Mnoge režimske novine u to vreme su ih stavile na stub srama. Ipak, posle mnogo godina uspeli su da se izvuku.

Od tada je prošlo mnogo godina, komunističko vreme je daleko iza nas, a Bajići su, ruku podruku sa Cunetom i Tozovcem, i dan-danas estradne legende.

Toma Bajić jedva čeka da mu se brat vrati sa odmora i da ponovo zapevaju u Srbiji, jer ih svuda traže. Poslednji put su pevali u Ražnju kod Aleksinca, pre desetak dana. Bilo je to u čast Save Jeremića, našeg najpoznatijeg frulaša. Ponovo će se latiti tog malog instrumenta sa kojim su počeli karijeru. I zasvirati kao nekad u Jabučju, u praznom buretu, gde su kao deca vežbali tu svirku.

KAKO SE SEČE AVION

- NA gostovanju u Americi sreli smo i pilota Ričarda Feldmana - priča nam Toma. - Njega su seljaci u Moravicama kod Ljiga spasli zajedno sa ostalim članovima posade koja se našla u savezničkom avionu, koji je pao u kukuruz, sredinom Drugog svetskog rata. Seljaci su im dali svoja odela i sproveli ih u Pranjane, odakle su se Amerikanci dočepali slobode.

U Moravicama se još prepričava anegdota nastala povodom tog događaja. Sve što je bilo u avionu, a priča se da je bilo mnogo hrane, seljaci su odneli svojim kućama. Na kraju je ostala samo olupina, a nju je jedan Moravac uspeo da strpa u zaprežna kola, planirajući da od toga napravi dvorišnu ogradu. Na ulici ga sretne komšija i upita: "Kako, bre, si uspeo da isečeš onoliki avion?" "Sekirom, znaš valjda kako se seče avion", kao iz topa će ovaj, kao da svaki dan samo to radi - komada avion.