Suzana Petričević: Sve poklanjam publici

KOMEDIJA s pevanjem i plakanjem “Poslednja šansa”, koju po tekstu Mirjane Bobić Mojsilović, izvodi glumica Suzana Petričević, nedavno je imala stoto izvođenje, ali će 23. februara imati i reprizu! Simpatična i pričljiva frizerka Gogili (lik koji Petričevićeva tumači u predstavi) kaže da ne mogu ljudi da je se nagledaju i naslušaju. Otud i repriza stotog izvođenja. A frizerka, zapravo nesuđena glumica Gordana Lukić Gogili, gde god se pojavi puni sale i osvaja nagrade, nedavno i “Zlatnog viteza” u Moskvi. Sa Suzanom Petričević “raskrinkavamo” fenomen zvani “Poslednja šansa”, koje, i u ovo doba loše po kulturu, puni sale širom Srbije.

- “Poslednja šansa” je postala kultna predstava, upoređuju je sa “Radovanom Trećim”, što mi laska, jer sam se divila načinu na koji je Zoran Radmilović improvizovao na sceni - objašnjava Suzana Petričević za naš list i kaže da se ideja o reprizi stote predstave nametnula i njoj i Bati Karadžiću, koji se stara o životu poredstave. - Jednostavno nije bilo dovoljno mesta u Akademiji 28 za sve zainteresovane za stotu. Publika je sedela u proredima, stajala, visila s balkona... Tražila se karta više!

* Nije vam dosadila Gogili?

- Ma kakvi?! Gordana Lukić je glumica koja ne želi da se udruži sa đavolim organizacijama i klanovima da bi radila svoj posao. Jedini način je da se preruši i uđe u rijaliti šou-program kao Gordana Lukić, frizerka iz okoline Beograda. Naravno, svi se prepoznaju u Gocili, to je Mira Bobić Mojsilović genijalno napisala.

* Osim “Poslednje šanse”, i predstava “Divan dan”, u kojoj, između

ostalih, igrate sa Miloradom Mandićem Mandom, puni pozorišne sale?

- “Divan dan” ima lep život, odlično je posećena predstava. Fantastičan tekst, crna komedija, moj omiljeni žanr. Razigrano i realno. Manda je dobar, ali ja sam bolja (smeh). Šalim se, lepo iskustvo je raditi sa tako dobrom ekipom.

* Kakav je vaš divan dan?

- Moj divan dan je svaki koji se završi spuštanjem zavese i srećnim licima u publici. Najsrećnija sam posle predstave, umorna i prazna, sve poklonim publicim, i tugu i sreću i tako napunim baterije za novi divan dan.

* Nedavno ste se vratili iz Amerike. Kakvi su utisci, jeste li spojili lepo i korisno?

- Njujork i Boston su bili spoj lepog i divnog. Prvo, bila sam sa ćerkom Doroteom, a drugo videla sam se sa dragim prijateljima. Osećala sam se kao kod kuće, dobrodošla i u trci s vremenom (smeh). To je grad u kojem niko ne šeta. Svi žure.

* A Moskva? Tamo ste dobili “Zlatnog viteza”?

- Da, Moskva je divna na sasvim drugi način. Što se nagrade tiče, U Moskvi su, pre svega, prepoznali temu o kojoj govori “Poslednja šansa”, a to nije samo pritisak globalizma kroz oko velikog brata, već i sudbina malog, običnog čoveka, od radnika do umetnika.

* Ima li pozorište, kultura uopšte, lepu budućnost kod nas?

- Mislim da ima, samo što je budućnost Beograda u malim, intimnim pozorištima, kao i podršci države i sindikata umetnicima. To je jedini način da pozorište preživi, da bude dostupno i kvalitetno. I da je po meri običnog pametnog i nežnog čoveka.