Snežana Savić: Dobrota, lepota i ljubav su neuništive

MAJA JEŠIĆ

10. 05. 2020. u 11:40

Снежана Савић: Доброта, лепота и љубав су неуништиве

Foto P. Mitić

"Kraljica" domaćih serija o ulogama, sistemu vrednosti, opomenama koje nam šalje potrošačko društvo
OVIH dana za nju kažu da nije mogla drugačije da se pojavi do u ulozi - baronice. U seriji "Igra sudbine", koja se emituje na TV Prva svake večeri, igra baronicu Donku de Saeli. Legendarnu Snežanu Savić nazivaju kraljicom domaćih serija. Obeležila je jednu značajnu epohu serijskog i dramskog stvaralaštva na televiziji svojim ulogama u najgledanijim i najpopularnijim serijama "Bolji život", "Srećni ljudi", "Porodično blago", "Stižu dolari", "Selo gori, a baba se češlja". Iako je gotovo svima urezana u sećanje kao hladna lepotica, neodoljiva i ohola zavodnica, nedodirljiva glamurozna žena, njen stvaralački opus je ogroman.

Ostala je nezaboravna kao jedna od najboljih "Koštana" u pozorištu, igrala je i žene iz nižeg socijalnog miljea, konobarice, žene iz naroda, uloge iz epohe (majka Vuka Karadžića, supruga Nikole Pašića). Veliki je broj uloga i u njenom filmskom opusu. Kao pevačica izdala je 12 muzičkih albuma i dve kompilacije, čime se retko mogu pohvaliti i umetnici kojima je to primarno zanimanje. Međutim, njena pojava i karakter kod publike su ostavljali takav utisak da je po otmenosti, delikatnosti, sofisticiranosti, stilu, pojavljivanju u javnom životu, poistovećuju sa Ketrin Denev, Grejs Keli, Sofijom Loren...

* Da počnemo od onoga što je najaktuelnije, serije "Igra sudbine" koja je postigla veliku gledanost, igrate baronicu Donku, kažite nam nešto o svojoj ulozi u toj seriji?

- Mislim da nekako sa lakoćom igram Donku de Saeli. Baš mi pričinjava radost da je igram. Ovo je jedna zanimljiva i vrlo slojevita uloga. To je žena koju nije tako lako definisati, nije pravolinijska po karakteru. O njoj se vrlo malo zna. Ona dolazi iz sveta, predstavlja se kao baronica, bila je udata za Vladimira Kanačkog, svekra Ade Kanački. Otišla je i vraća se posle mnogo vremena, sa novim imenom i prezimenom, kao žena pokojnog barona Žan-Žaka de Saelija. O njoj se u suštini tako malo zna, dolazi da uzme nasledstvo koje joj pripada. Tu će tek biti obrta, ulazi u otvoreni rat protiv Ade. Vrlo je jaka ličnost, ali kroz sve te slojeve vidi se i njena ranjivost, kroz šta je sve prošla u životu, što ja volim. Na neki način je i vrlo mistična, kao osoba, kao žena, i tek će se otkrivati šta se sve krije iza nje. Ona je neka vrsta ženskog barona Minhauzena.

* Spomenuli neke od njenih karakternih osobina i iznijansiranosti njene ličnosti, a ta mističnost i otmenost podudaraju se i sa onim kako vas doživljava publika.


U "Igri sudbine" sa Milicom Milšom

- Ja nekako to nisam svesno činila, da budem misterija za druge. To, sticajem okolnosti, nosim u svojoj prirodi. Ali imala sam i raspon u ulogama koje sam igrala, bila je tu i Rajna - narodna žena, iz jednog drugog socijalnog miljea, bila je i tu i glamurozna Malina, Nina Andrejević, majka Vuka Karadžića, Đurđina Pašić, supruga Nikole Pašića. Ja uživam u tome da budem drugačija. E sada, Donka jeste drugačija, i čini mi se da mi se veruje kroz tu ulogu. Sudeći pri susretu sa ljudima na ulici, komšijama, prijateljima, svi me sada stalno oslovljavaju sa - baronice! Što znači da je ona zaživela u narodu, a to je i najvažnije.

* Bili ste "kraljica" domaćih serija osamdesetih i devedesetih, bili ste deo svega što je obeležilo naš televizijski i serijski program. Iz te perspektive, kako gledate na ovaj serijski "bum", kojem smo svedoci?

- Drago mi je sa aspekta moje glumačke profesije da glumci imaju posla, naročito mladi glumci kojih ima puno. Sada imamo mnogo glumačkih škola, sva ta deca treba negde da rade. I dobro je da se snima mnogo. Glumci nikada nisu bili zauzetiji. Dosta je solidan opus svega što se snima, ima tu dosta dobrih ostvarenja, i žanrovskog miksa u novim serijama. Lično ne volim kada jedna serija, određenog tipa, napravi veliki uspeh, pa onda svi krenu tim putem da idu. Ne volim imitacije, da sve bude slično, gotovo isto, i da se oslanja na sličnu temu. Taj neki žanr koji je sada popularan, ne znam ni kako da ga nazovem... krimi... triler... Vidim da se ide uvek na sigurno, nekako štreberski, ziheraški. Bira se sigurna podela, što nije dobro. Vidite sve iste glumce u sličnim projektima. Treba i rizikovati, mi smo zemlja koja može da se pohvali time da ima sjajne glumce. A niko neće da rizikuje. To mi smeta. Evo, vidite u ovoj našoj seriji, vrlo hrabro je urađen kasting, svaka čast producentkinji Svetlani Drinjaković. Ona je izabrala glumce koji nisu toliko poznati širokoj javnosti, niti su stalno u projektima. I sa njima su isplivale neke nove boje, imamo neke glumačke senzibilitete koji su pravo osveženje. Iskoračili smo, generalno, u kvalitetu i u produkciji i dizajnu, pa je krajnji proizvod koji gledamo daleko sofisticiraniji, pre svega u likovnom smislu. To izgleda kao da gledamo neke evropske i svetske projekte.

* Većina serija koje se snimaju ima adrenalinski naboj - sve se dešava veoma brzo, dinamično je, uzbudljivo, montaža je kao u spotovima, muzika je upečatljiva, ona koju slušaju tinejdžeri, njihovi omiljeni reperi... a nekada je vaša "Topolska 18" bila evergrin za sva vremena, da li možete da napravite neku paralelu?


U seriji "Srećni ljudi"sa Đuzom Stojiljkovićem

- Ta "Topolska 18" još uvek živi. Imala sam mnogo poziva za venčanja mladih, za njihov prvi ples, želja im je bila da uz "Topolsku" otplešu prvi ples. To me jako raduje, i potpuno mi je nestvarno, jer dolazi iz jednog drugog sveta, toliko različitog od njihovog, i muzike koju slušaju. Letos sam, u jednom zamku u blizini Beograda, pevala paru koji živi u Americi. Mlada je pošto-poto želela prvi ples sa suprugom uz "Topolsku 18", jer je on nekada, pre nego se odselio u Ameriku, živeo u Topolskoj ulici, u jednoj podstanarskoj sobi. Morala sam da budem sakrivena, u mraku, da počnu taktovi "Topolske" i da onda iz tog mraka pevam: "Noćas zvone neki sitni sati"... Svatovi su bili u šoku, a mladoženja je ostao bez teksta, zanemeo. I skoro sam imala poziv od mladića koji je želeo "Topolsku 18" za prvi ples. Znači, dobrota, lepota i ljubav su neuništive. Empatija će pobediti. Civilizacija se zahuktala, gotovo pregorela. Ova nesreće nas je malo zaustavila, ova pandemija, za koju niko ne da dokuči kako je nastala, niti kako se leči, koga napada... Previše se zahuktala mašina prebrzog tehnološkog rasta, prebrzog života. Točak mora da uspori malo. Moramo da se vratimo prirodi, da vrednujemo duhovnost, da nije važno da imamo sto pari cipela, tašni, kuća, automobile, ako izgubimo sebe. Sve je previše zagađeno. Dođeš kući, zadovoljiš sve svoje potrošačke gladi, i posle toga si ipak prazan. Empatija, ljubav, dobrota moraju da se vrate. Dobrota je skrajnuta, ali je ima, ona je tu. Dobro je u našoj duši, a zlo je stečeno.

* Šta će biti sa čovekom?

- Previše je pohlepe i bahatosti. To mora da stane. Kada sam bila mala, živeli smo skromnije, ali i mirnije. Mi smo ušli u jednu zahuktalu lokomotivu koja može za sekundu da se surva, i da svi odemo dođavola. Praćenje te ludačke brzine postao je imperativ. Ako se ne prati, jednostavno se ispada iz igre, propada. Moraju da se naprave prioriteti, jer neke stvari nisu važnije od života. Evo, sada, gde nam je sada brzina, kada ne možemo nigde da idemo? Postoji nešto što je iznad, to strah od bolesti. I najveća je želja, želja za životom! A ne gomilanje materijalnih stvari zbog prestiža. To je tek odvratno. Valjda treba jedni druge da fasciniramo onim što mi jesmo, kao bića, i što činimo svakodnevno, a ne da podležemo tom vašaru taštine, bez kraja.

Aljoša Vučković

* Izjavili ste da ste "stara čekalica", i da čekate pravi trenutak za pravu ulogu. Iako je vaš opus toliko veliki i umetnički doprinos ogroman, da li još uvek čekate "tu neku ulogu"?

- Pa ako bude sreće i Boga, uloga koju očekujem će me naći. Nikada ne jurim ni za kim. Ja čekam da me neko nađe. Nadam se da je to ono što mi pripada, i što će me usrećiti.

* Kažu, Snežana Savić - prava dama. Da li se dama rađa, ili to može da se nauči?

- To je verovatno nešto unutarnje, sa čime se čovek rodi. Čovek celog života treba da radi na sebi, da vaspitava svoj ukus i stil. Sećam se, jednom sam sa koleginicom gostovala u Cirihu i naterala sam je da uđemo u "Šanelovu" radnju, iako nismo nameravale da kupujemo. Kada se ona zaprepastila, ja sam joj rekla: "Nećemo, naravno, ništa kupiti, ali ćemo vaspitavati ukus." Teško mi je da govorim o sebi. U hrišćanstvu kažu da je gordost jedan od najvećih grehova. Ponekad to sebi zamerim. Volela bih da sam malo elastičnija, da sam malo pokornija, da sam malo snishodljivija. Nisam nametljiva, a možda bi to trebalo da promenim kod sebe. Velika Ingrid Bergman je pisala Roseliniju kako se divi njegovom rediteljskom opusu, i on ju je pozvao. Ja ne znam kako bih to "prelomila" u sebi, i kako bih to pismo sročila (smeh). Meni je nelagodno da se preporučujem.


Desimir Stanojević

KLASA GLUMAČKIH LEGENDI

* NE MOŽEMO da ne spomenemo vašu sjajnu klasu. Završili ste FDU kao student generacije. U vašoj klasi su bili Zlata Petković, Ljiljana Stjepanović, Bogdan Diklić, Radoš Bajić, Lazar Ristovski... To su sve legende našeg glumišta.

- Jeste, svi su uspeli. Moja klasa je bila jaka. Naša profesorka Ognjenka Milićević uspela je da nas nauči da svako od nas pronađe svoj modalitet, i da svako bude različit. Najbitnije je u ovom poslu biti svoj i autentičan. Da, srećem se s njima, pogotovu sa mojom Stjepom, mi smo drugarice još iz gimnazije, baš smo dugo drugarice. Onda se sretnem sa Lazom, sa Radošem. Baš su mi svi posebno dragi i imaju posebno mesto u mom srcu.


Sa Ivanom Vučkovićem u seriji "Selo gori, a baba se češlja"








Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Mirjana

10.05.2020. 12:16

Na žalost , jedino prava dobrota je ne uništava ovo drugo lepota i ljubav su prolazne i unistive!!