TV KRITIKA: Klonirana stvarnost

DVANAEST epizoda jugonostalgičarske sapunice pod ničim izazvanim naslovom "Žigosani u reketu" već je emitovano, a da se ništa nije pomerilo sa početne tačke: dvojica bivših top košarkaša i drugara, Srbin i Hrvat, rešavaju da podignu krhki duh takozvanog Zapadnog Balkana stvaranjem novog dream team-a, koji bi ovoj geopolitičkoj fikciji (čitaj: bivša Jugoslavija plus Albanija) doneo košarkašku slavu. To autorima, zasada, još ne polazi za rukom, ali ne sumnjamo da će na njenom kraju, ovako ili onako, pobediti šampionski duh rođen iz nekog novog, kloniranog bratstva-jedinstva. Šta će ovaj novi duh Zapadnom Balkanu ne znam, ali s obzirom na to da ga producira Direct Media, deo sistema United grupe, to jest korporacije KKR, mora da postoji neki dublji geopolitički motiv što iz pepela, po svaku cenu, vaskrsavaju opisani duhovi prošlosti. U to nema nikakve sumnje, jer je u ovu "nemoguću misiju" investirana zamašna logistika različitog porekla, pri čemu nije izostala ni srpska državna para. Ali to je priča za bolju priliku, a sad se vraćamo kvalitetu ovog "medijskog sadržaja".

Detaljna "evaluacija" doći će na red pri kraju serije, ali se već sada mogu uočiti neke bitne odlike "Žigosanih": uprkos ogromnoj investiciji produkt je mršav i neprivlačan. Sve se tu jedva vuče i sve je dozlaboga nategnuto. Najgore je što se ovaj klon stvara od samih stereotipova. Stereotipovi dramske situacije, stereotipna dramska radnja (koja nikako da živne), stereotipi karaktera i likova, uglavnom crno belih i svedenih na funkciju čine ovaj konstrukt prilično odbojnim. Scenaristički tim, doveden kao i igrači novog tima, s raznih krajeva "regiona", deluje neusaglašeno i raštimovano; svako vuče na svoju stranu, kako to, uostalom, i biva u jugo-šemi. Kreatori serije Bjelogrlić i Savić nalikuju svojim košarkaškim herojima: oni se na silu boga lože na svoju fiksideju, u kakvom cilju još ne znam, ali me živo zanima koji će čarobni štapić stvoriti novi složni, pobednički tim, ako ne opet neki dobri demon zajedništva i ljubavi, koji smo na ovim prostorima gledali ceo prošli vek. Za to više nema uslova niti će jedno jutro promeniti sve, kao što smo, opet nedavno, imali prilike da vidimo i na TV ekranu. Reditelj Bećković, znamo ga iz ranijih umetničkih preduzeća, ponavlja iste greške, u stvari nedoučena poglavlja iz filmske režije, naročito one u mikroprostorima. Džaba što je sve to slikano vrlo pristojno, što glumci daju i više nego što mogu (greh bi bio ne istaći Nebojšu Dugalića u glavnoj ulozi), što je "medijski sadržaj" lepo upakovan i ukrašen Bajaginim numerama i digitalnim efektima - sve to umetnički ne deluje ubedljivo. Najgore je što nema nikakve veze sa stvarnošću.

U seriji, dok hobotnica i izvor svih zala prebiva i dalje u Beogradu, Hrvatskom teče med i mleko, neki veseli narod uživa po kaptolskim verandama i jadranskim marinama, kuda se bezbrižno vozikaju junaci serije Voja i Krešo sa beogradskom registracijom, lagodno kupujući igrače kojih u Srbiji nema. Za koga? Za tim zemlje koja uživa status otprilike Irske, kuda se ide radit'. Ima, doduše, i tamo hulja (naravno, Dalmoš, koga svi znaju i zato ga se klone), ali je sve drugo uglavnom kul. Po Bjelogrliću, Hrvatska se kupa u prosperitetu, toleranciji i idili; sva je u športu.

Božidar Zečević / Foto Z. Jovanović

Stvarnost, međutim, dobro znamo. Svedoci smo ovih dana kako su se okupali srpski vaterpolisti u Splitu na športskom izletu i što je najgore, stvar nije ostala na tome nego je usledela lančana reakcija od Kolinde do školskih u-grafita, koja se svela na neubedljive isprike i jedno zajedničko - "ipak je on četnik". Takvo je opšte stanje duha u današnjoj Hrvatskoj. Hoćemo li verovati Bjelinoj fantaziji ili Vedrani Rudan, koja povodom splitskog linča piše: "Nekoliko dječaka iz Srbije došlo je u moj grad da igra vaterpolo utakmicu. Nisu shvatili, niko im nije objasnio, da ne smiju da prošetaju do Rive u dresu svoje ekipe jer bi neko zbog toga mogao šipkom da im razvali glavu... I rekla bih toj djeci, još u Beogradu, ne odlazite, ako odete možete ostati bez glave. I da, moramo bit fer prema građanima i građankama Splita. Ovo je moglo da se dogodi u bilo kom hrvatskom gradu. Trenutna hrvatska vlast nam poručuje, u mržnji je spas." Ili, ako ne Vedrani, ono ozbiljnim hrvatskim istoričarima Hrvoju Klasiću i Goranu Šariću, od kojih prvi kaže: "Događaji u Splitu su ogledalo društva a netrpeljivosti u regionu su produkt revizionizma prošlosti" (koji, taj revizionizam - to ne sme da kaže istoričar - svim sredstvima sprovodi aktuelna hrvatska vlast), a drugi, Šarić, saopštava ono što svi znaju: "da je vaterpolista zaslužio batine jeripak je on četnik". Šarić tu nema dileme i poručuje svojim sunarodnicima: "Ipak ste vi idioti!"

Kome će "Žigosani" da ponude svoje nestvarne prizore sasvim je drugo pitanje. Ko će da gleda njihovu kloniranu stvarnost? To pitanje moguće je postaviti samo u kontekstu društvene zbilje koja je takva kakva jeste, dok se ova fikcija iz petnih žila upinje da pokaže da takva - nije.

Bojim se da će takva i ostati.