VEČNI OGANJ U KAMENU HOMOLJA: Čudesni manastir niče uz temelje drevne Oreškovice, zadužbine kneza Lazara, kod Petrovca na Mlavi

Milena MARKOVIĆ

31. 08. 2020. u 16:00

OGANJ. Kamen. I, voda... Oganj je večni. Prenet iz Svete zemlje. Kamen je, homoljski, kremen. Voda je živonosna. I, lekovita.

ВЕЧНИ ОГАЊ У КАМЕНУ ХОМОЉА: Чудесни манастир ниче уз темеље древне Орешковице, задужбине кнеза Лазара, код Петровца на Млави

Lep manastir u sjaju koji pojačava uporno homoljsko sunce / Foto Igor Marinković

Ovo su samo bogovi mogli da spoje. Samo na jednom mestu.

Homoljska planina nadvisila selo Ždrelo, opština Petrovac na Mlavi. Slike i zvuci netaknute prirode. Lepota neopisiva.

Ovde, u oazi, gde se gnezde ptice da od ljudi sakriju svoje malene, a srne im prepreče put, niče čudesni manastir, jedinstven u Srbiji. Hram kome su "sve lepote sveta zamenjene jednim lepim i prekrasnim Hristom". Manastir u kome se radi i uči po pravilima jerusalimske Svete zemlje. Onako, kako su, a malo se o tome zna, u nasleđe i zavet Srbiji još u četrnaestom veku ostavili monasi sa Sinaja. Oni su ovde dolazili i o tome i danas svedoče isposnice u homoljskim vrletima. O tome su "Novosti" prve objavile priču iz pera našeg kolege Borisa Subašića.

Kako smo se, mi, uputili na ovu adresu, kojoj pristupaju samo - sudbinom prizvani.

- Dobro nam došli, čekamo vas - kazala je u žurbi igumanija manastira Ekaterina.

Dočekala nas je u podnožju hrama. A, to je četiri kilometra od svetinje, gde se završava put, a nastavljamo razrovanim makadamom.

- Mnogo posla imamo, ali, stižemo - kao da se pravdala.

MORA DA STE NEKO ZLATO NAŠLI

U MANASTIRU papreno plaćaju radnike. Svesni su da je malo majstora koji mogu da odgovore izuzetno zahtevnom projektu. NJima bi, naravno, mogli da pomognu i oni, bez zanata. Dobrovoljnim radom. Malo je onih koji se javljaju.

- Mi zidamo, svako malo dođu oni i pitaju: vidimo zidate... Mora da ste našli neko zlato. Šta ćemo, smejemo se - priča mati Ekaterina.

Homolje, iz koga izranja velelepni manastir, odavno je, pa i sad, velika misterija. Ovde se stalno traga za nekim zlatnim polugama.

- Mislim, kada bismo se u dobru ujedinili, kao tragači za zlatom, i pomogli izgradnju ovog hrama, možda bi svako od nas našao neku zlatnu polugu - govori igumanija. - Nije zlato samo ono što imaš u ruci. Zlato je najsjajnije kada ga imaš u srcu i duši.

Mlada. Lepa. Obrazovana. Mudra. Priča samo ono što je važno da ostane u uhu sagovornika. Takvo je monaštvo, danas.

Ima trideset devet godina. Zamonašila se u Jerusalimu, u manastiru Svete Ekaterine, čije ime nosi.

Slušamo priču, kao uvod u susret sa manastirom čiji je starešina... A, u pričuvci pulsiraju pitanja: odakle ovoj mladoj ženi ovolika snaga i volja da se opredeli za monaški život? Da svoju mladost veže za crkvu. Svoju jedinu porodicu. Ćutimo. Poučeni smo iz iskustva i susretanja sa monaštvom. Godinama unazad pratimo njihove živote u najtežim iskušenjima. I tragedijama s kojima su suočeni monasi kosmetskih manastira.

- O, navikli smo - odgovara. - Ovo je još dobro. Zamislite kako je, kad navale snegovi. I sad bih mogla da zaplačem kad vratim sliku: drugi dan Božića, odavde prema manastiru grca sneg starina. Nosi tortu. Kaže: znam da ne možete da maknete, pa sam proprtio put i doneo vam dar. Da znate da ste ovde deo nas.

Ćutimo. Promiču borovi. Protežu se livade. Šarene cvetovi. Gloginje savile stabla. Divlje kupine zaigrale, svoje drugo kolo.

- U ovoj, još netaknutoj prirodi, ima leka za sve bolesti - govori, usput, igumanija. - Mi prilazimo biljki kao čoveku. U našoj manastirskoj radionici, svakim danom, sve više upoznajemo snagu svake biljke. Meni je to dar mojih predaka koji su se, vekovima, bavili tajnama prirode. Eto, tako se ljudi javljaju, obrate se za neki recept, mi pomognemo, a oni pomognu manastiru.

Još ima vremena da uđemo u tajne, ali, ne sasvim. I, evo nas pred kapijom manastira. Pred nama se izvija hram. Sijaju kupole i krstovi. Ogroman, čudesan hram o kome ćemo, kasnije, saznati da ispod slike, za laike, ima još dve crkve, pod zemljom. Nadzemna je posvećena Svetoj Trojici. Ispod su crkve Svetih apostola i Svete Katarine Sinajske.

KAD BI SVI SVOJ KAMIČAK DALI

IZ manastira koji nastaje, nikom nikada nije upućen nijedan poziv za donaciju, kako bi ovaj hram vere Hristove bio završen. Monaštvo se snalazi, kako ume. Ali, ljudi dobrotom daruju i, kad bi svi, samo svoj kamičak darovali, ovo čudesno mesto bilo bi pod krovom.

- Bitno je da mladi ljudi shvate da je najvažnije: povratak veri je i povratak samome sebi - kaže igumanija Ekaterina. - I, što još mogu da poručim, da priroda, sada uzbunjena, takođe traži da joj se posvetimo. Traži da joj se vratimo.

Skele. Radnici. Kamen. Mašine. Sve, kao da se, sad, upravo sad završavaju radovi.

- Da vam prvo pokažem temelje zadužbine Kneza Lazara - vodi nas nekoliko desetina metara ispod čudesnog hrama, koji izranja, igumanija Ekaterina. - Ovo su ostaci temelja na kojima je on podigao maleni hram. Zahvalnost ovdašnjim ljudima koji ga nisu izdali i s njim krenuli u Kosovski boj. Naša je želja da obnovimo ovaj maleni hram. Spojimo vekove, trajemo na temeljima Lazarovim.

Beleg na nekadašnjim temeljima je drveni krst, osveštan na Golgoti. Iznad je manastirski konak, iza, radovi u izgradnji novog... A, uzbrdo, čudesno lep manastir u sjaju koje pojačava uporno homoljsko sunce. Ono će mu, i tokom noći, kad se smiri dan, da ostavi svetlo. Do jutra, kad jutrenje počinje.

Ulazimo u manastir. Pred nama sve, kao da smo u nekom jerusalimskom hramu. Prikazi Hristove golgote samo su najava za sve što će ovaj hram, kad bude završen, približiti osećaj prisustva Hristovoj zemlji. Zaista je takav osećaj, već sad.

Večni oganj prenet iz Jerusalima, u svim kandilima, plamti. Otuda ga je preneo jeromonah Dušan, ovdašnji. Sedam godina, kako kaže (neće da zameri ako mu pridodamo da je luča Homolja) proveo je u Svetoj zemlji. Istraživao je put sinajskih monaha koji su, u isposnicama oko ovog manastira nalazili smiraj i završavali svoj, zemaljski put. Jeromonah Dušan je 1998. godine pokrenuo izgradnju ove čudesne svetinje u Homolju. NJegova je priča, kao i ovaj manastir, čitava enciklopedija. Riznica znanja koju, ni dokučili nismo.

 Foto Igor Marinković

- Ovaj manastir podižemo da mlade ljude vratimo izvoru vere - poručuje jeromonah. - Da ih vratimo našim iskonskim vrednostima. Porodici. Da dođu, upale sveću na večnom ognju i ugrade svoj kamičak vere - govori nam.

Satima stojimo. Umor ne osećamo. Ko zna koliko bi potrajala ta priča, da zvona nisu najavila, večernje.

- Morate da se poslužite. I, ručate - kaže igumanija posle više sati, koliko je proteklo da se odavde ponese tek delić priče o sinajskim monasima koji su, zbog vere, ovde upisani kao podvižnici. Ko želi da je čuje, ovo sveto mesto neće mu biti daleko, ni nedostižno.

- Ovo je da ponesete za put - iznosi korpu voća igumanija Ekaterina.

Pod starim dudom, između novog, sinajskog manastira koji izranja na homoljskom kamenu i belega kneza Lazara, rastajemo se. Svi u nadi da ćemo se, ubrzo, okupiti kada zvona oglase liturgiju osvećenja.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)