NEKA NAM SRBIJA TAMO PODIGNE KUĆE, DA IDEMO ODAVDE: Na trusnoj Baniji će ljudi i ovu zimu dočekati u kontejnerima

Milena Marković

16. 10. 2021. u 16:00

OLOVNO nebo pritislo. I magla pala na mrtve kuće. Niotkud odziva. Samo vetar cvili između zidova.

НЕКА НАМ СРБИЈА ТАМО ПОДИГНЕ КУЋЕ, ДА ИДЕМО ОДАВДЕ: На трусној Банији ће људи и ову зиму дочекати у контејнерима

Foto Igor Marinković

Ovo je Petrinja, staro gradsko jezgro pogođeno zemljotresom, pre gotovo godinu. A, kao da je utroba zemlje proključala juče. Tu i tamo zaustavljene mašine na groblju kuća. Nečijih domova. Nečijih uspomena.

Kraj kioska, kod parka, čekamo da neko dođe. Ne dolazi. Kod pekare čekamo da neko dođe... A, smrkava se brzo.

- Bila sam da vidim... Da vidim kuću. Dolazim joj svakog dana, u ovo vreme, kad se ne vidi. Lakše je - romile su reči i suze. I samo to i samo toliko, na stazi u parku.

U pekari menjamo evre za kune. Sa malo kafe i šećera idemo na adresu odakle je ova tuga došla da poseti detinjstvo, mladost i starost. I vreme rastanka sa roditeljima. Idemo u kontejnersko naselje na petrinjskom Sajmištu. Naselje se, kakva ironija, zove "Centar novog života".

Ovaj centar, donacija Turske i Ukrajine, utočište je raskućenim, zemljotresom pogođenim ljudima. NJih je, ovde, oko stopedesetoro, u 80 kontejnera. Ovde će, po svemu sudeći, dočekati narednu zimu.

Reporter "Novosti" beleži tužnu priču / Foto Igor Marinković

Slika, na prvi pogled...

Između belih kontejnera, kao između kakvih gabaritnih nadgrobnih spomenika, promiču senke. Senke od ljudi zanemelih i obnemoglih od izneverene nade da će "do sezone grijanja dvadeset tisuća obitelji biti vraćeno u domove". A, može i ovako: "Cilj je da do 2022. sve ljude vratimo kući".

- Iznevereni smo svi. I Hrvati i Srbi i Bošnjaci. Delimo istu muku i ona nas je ujedinila, donekle. Srbima je najteže. I ovde su manjina. Ali, posećuju ih njihovi predstavnici, pa i sveštenik - slušamo šapat između kontejnera.

Foto Igor Marinković

Počela je kiša. I, svaka kap koja udari o lim kontejnera, može se prebrojati. Te kapi broje nevoljnici dok pokušavaju da uhvate trenutak sna. A, sna nema.

- Selam alejkum, DŽemila i Mila - pozdravlja nekog Zoran Rukavina. Vuče psa za sobom.

- Hvaljen Isus i Marija - čuje se iz tame.

- Bog ti dao dobro, Zorane - povezuje pozdrav Milka Slijepčević.

- Ovo je katastrofa! Iz koje ste televizije, da vam kažem... Uporan je Rukavina.

- Vuci, tu, svoju kujicu, da ja kažem: od ponedeljka ovde nema hrane za sve. Stiglo iz Zagreba - umešao se dežurni čuvar "Novog života".

- Kako nema - umešali smo se i mi.

LJubica Radošević / Foto Igor Marinković

- Tako - odbrusio je. - Imaju ovde neki dobre mirovine, a neki nemaju ništa. Pa ovi što imaju imaju da kupe. Ovi što nemaju, dobiće.

Potišteni njudi u zaglušujućoj usamljenosti primaju ovu vest, kao novi udar iz zemlje. Bojali su se ove vesti. A, mi... Zar je baš morala sada da stigne. Kada smo tu i kada tragamo za tračkom nade za ovaj nesrećni narod.

- Pritišću nas, znamo - stiže odgovor. - Prvo su nam ponudili raseljavanje. Kuda? U Slavoniju. U Baranju. U hotele. U hostele. U staračke domove... Da se otuda ne vratimo. Mi ne tražimo ništa više do skroman krov nad glavom, kako je država i obećala. A, ako ovako nastavi sa obnovom, nema potrebe ni da nas raseljava. Neka novce od donacija utroši za psihijatre i pogrebna preduzeća.

Boro Bjelajac pokazuje gde je bila kuća / Foto Igor Marinković

Potrajala je opservacija državne namere.

- U Petrinji sam se rodila, ovde želim da umrem - potpisuje odgovor Buba Radošević. - Jeza me obuzima dok ovo govorim.

Kako odmiče noć, jeza je sve veća. Starica Milka Slijepčević (82), selo Donja Bačuga, zamiče u svoj kontejner. Muž joj umro od tuge. Branka Marjanović (65), živela prekoputa "Kotve", kad se zatreslo.

- Ni kašičicu nisam iznela iz stana - kaže.

- Ne nadam se da ću odavde živa izaći, onkološki sam bolesnik, samo mi žao sina - nadovezuje se DŽemila Švraka.

Porodica Bjelajac / Foto Igor Marinković

Prepliću se glasovi. Dragica Gregorinčić, žena dr Miroslava Gregorinčića, poznatog pulmologa, priča da je doktor pao između ovih kontejnera.

- Nije mogao da nosi jad. Umro i oslobodio se - kaže nam.

Tuga i jad su ovde oblik smrti. Jezive slike i neverica se nižu do jutra koje nikako da svane. A ujutro nova slika: iza belih kontejnera izranjaju neki, šareni. Zovu ih - poslovni kontejneri. Vrište boje i biju u oči. Ovde su, u tim kontejnerima, pekare, picerije, kafići... Tu su meksičke palačinke sa piletinom. Krofne. Peciva. Bureci. Ima i roštilja. Sirotinji raskućenoj, onoj kojoj su ukinuli hranu, da golicaju nozdrve. I, to je užas!

Ta slika nas prati. Idemo od Petrinje prema Glini i Majskim Poljanama. U ovom glinskom selu, smrt je pre, gotovo godinu, potpisala život petoro ljudi. Od toga, dvoje mlađih od dvadeset godina.

Branka Marjanović / Foto Igor Marinković

Nižu se, pred nama, srpska, banijska sela. Ko u ovom danu da zastane pred raskošnom lepotom pejzaža, koji su iznedrili "Festival kestena", jedinstvenu priredbu u svetu. U memoriju se upisuju samo napukle kuće, crkveni toranj i kontejneri. Kontejneri i kuće.

Zastajemo u Vlahoviću, na sredokraći između Petrinje i Gline. Pažnju je privukao život - život livade, šarene od krava. Brojimo, a ne možemo da prebrojimo. Ovo je domaćinstvo Rade Sladojevića, povratnika na Baniju.

- Supruga i ja živimo od tog našeg blaga, a kuću, obnavljamo sami - hrabar je Rade. - Pola godine ovde niko da dođe i barem upita, kako ste ljudi. Tako sam zasukao rukave i uzdam se samo u sebe. Četiri hiljade evra dao sam za majstore, dve za materijal.

- Tolika razlika? - pitamo.

- Tolika. Ne možeš majstora da nađeš, danas. Pre ćeš naći iglu u stogu sena. Sve ode u Nemačku, Austriju... Sve ode. Mladi odoše.

Konačno, evo Gline. Pa, evo Majskih Poljana.

Kuća Steve Bjelajca je na kraju sela. Zapravo, bila je kuća. Sad je grotlo u koje se sliva voda. Prosto, bara na mestu gde je bila kuća. Levo, iznad je kontejner i uz njega na brzinu podignuta baraka. Desno štala i sušara. U kontejneru šestoro Bjelajaca: Stevini sin, snaha, dvoje unučadi i žena Mira. Smenjuju se, po dvoje, za ručkom. Spava ko gde stigne, a zima na pragu.

- Započeli smo ovo malo kuće - kaže Stevo. - Teško je da se do zime završi. Eto, organizacija "Solidarna" obezbedila je novac, ali, nadležni odugovlače da overe projekat.

Još je nešto želeo da ispriča. Linule su suze. Jezive slike bivše kuće i neverica zaustavile su reči. I gotovo dah.

Mira Bjelajac / Foto Igor Marinković

- Šest krava sam imao, ko šest diva. Znate li vi šta to za domaćina znači... Kad je potreslo i kad sam ih spasavao, za mnom su na kolenima izlazile iz štale. Ko ljudi. To je čudo. Šestu je greda pogodila. Bila je najbolja. I, za njom plačem. Telad sam joj iznosio kao decu...

Seća se ovaj domaćin, kad je stihija krenula, donela zlo i dobro u ljudima, tako je stihijski i pomoć stizala. Hrana, odeća, obuća, lekovi...

- Sve je bilo zakrčeno od automobila i kamiona. Niko nikog nije pitao koje si vere i koje nacije. To je tako bilo i trajalo tih mesec dva. Posle je sve utihlo. Nikog nema i niko ne dolazi. Pa, deco moja, ovo je gore od rata. Ovo nije život, ovo je smrt na rate. Kažu: trusno područje? Kao, niste znali pre. A Srbiji hvala, pomaže. Poručujem joj da nam tamo napravi kuće pa da svi idemo, ovde života nema. Nema dalje.

A, onda dalje, jauk. Jauk Steve Bjelajca od koga drhti vazduh, kao od zemljotresa koji, kao zao duh, živi i potresa Baniju.

- Kad ujutro izađem i pogledam šta sam imao i ko sam bio, a šta sam sada, šta sve kroz moju glavu ne prolazi - govori, kao za sebe.

Stojimo, ćuteći. Odozdo ubija hladnoća. Odozgo pritislo nebo. Odnekud vetar donese nekakvu prašinu. Kao utehu.

HRVAT MU SAČUVAO "BLAGO"

PUNU štalu sam imao blaga, i sve što je preživelo sačuvao mi je, gore, komšija Hrvat. Nije hteo da uzme ništa za hranu. Pola godine je čuvao tu moju stoku, a nije hteo da primi ni kilo kukuruza... Rekao je, Stevo, i ti bi to za mene učinio. I, učinio bih. E, da smo bili tako pametni pre rata.

BAKA DRAGICA ČUDOM PREŽIVELA

Dragica Sladić / Foto Igor Marinković

NJENO je lice kao zemlja. Teško i trpeljivo. Ona je Dagica Sladić (90). Bila je zatrpana pod ruševinama svoje kuće u Majskim Poljanama. I sama se čudi kako je preživela. Od advokatske komore Splita dobila je kontejnerčić.

- A, bili su ovde i neki naši. Kažu: sad će kućica, bako. Sad će, samo što nije. Kako su došli, tako i otišli i ja ih više videla nisam. Volela bih da se moj sin i njegova porodica, barem skuće. Volela bih da to doživim - kaže nam baka Dragica.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)