DO HILANDARA U SLAVU BORACA ZA SLOBODU SRBA: Grupa vojnih i civilnih invalida rata iz Istočnog Sarajeva hodočastila do Svete Gore

GRUPA hodočasnika iz Istočnog Sarajeva koju čine vojni i civilni invalidi iz građanskog rata devedesetih, posetila je najveću pravoslavnu svetinju - manastir Hilandar.

Foto Privatna arhiva

Na Svetoj Gori, gde molitva neprestano traje već 800 godina, pročitali su imena svoje pale braće iz Republike Srpske i pomolili se za sve one koji su živote dale za slobodu Srba.

Na ovo pokloničko putovanje njih su po sedmi put predvodili predsednik Udruženja amputiraca Srđan Jeremić, koji je u ratu izgubio levu šaku i Dejan Zvizdalo, čije su obe noge amputirane ispod kolena, jer je kao osmogodišnjak u jednoj napuštenoj kući pronašao i aktivirao zolju koja ga je zamalo koštala života. Dosad su na ovo hodočašće putovali biciklima ili peške. Ove godine zbog epidemije kovida 19, na put su krenuli kombijem.

Najpre su prenoćili u manastiru Kakovo u Jerisosu, metohu velike svetinje. Sreli smo ih na plaži gde su stali da se odmore i potraže spas od žege. Naizgled, bili su kao grupa koja bezbrižno letuje i kupa se. U realnosti, to su ljudi koji sa sobom zauvek nose posledice rata, ali svojom borbom prkose svim zakonima (ne)mogućeg. Bez ruku, bez jedne ili obe noge, uz crni humor na sopstveni račun, koji ih, kako tvrde, "drži u normali", pokazali su znatiželjnom svetu koji je gledao u proteze odložene po ležaljkama, da je samo nebo granica.

- Na hodočašće do Hilandara trebalo je da krenemo biciklima nas devetorica amputiraca i još šest drugih. Korona je sve poremetila i umesto da krenemo na Vidovdan, dozvolu za ulazak na Svetu Goru dobili smo tek uoči Preobraženja. Sve kombinacije oko odlaska biciklima su otpale i dobili smo blagoslov da idemo kombijem. Neobično, nismo navikli, budući da smo uvek dosad putovali biciklima, a jednom i peške - priča za "Novosti" Srđan Jeremić, čije Udruženje okuplja amputirce koji su ratni vojni invalidi ili civilne žrtve rata.

Srđan Jeremić , Foto J. Ćosin

Ovo pokloničko putovanje, kao i sva dosadašnja, organizuju u slavu poginulim borcima Vojske Republike Srpske (VRS) i u znak zahvalnosti svim njihovim preživelim saborcima koji su se borili za stvaranje i očuvanje RS. Istovremeno, hodočašće i putovanja su i svojevrsna borba njih kao invalida, da bi opstali u današnjem svetu koji je često nemilosrdan.

- Život invalida zahteva poseban pristup i kada je reč o porodici, poslu, lekarima... Da ne spominjemo ratne traume koje nas uvek prate. Stabilnost i povratak među ljude nas drže u životu. Zato idemo na plažu, pešačimo ili vozimo bicikl. Pokušavamo da se zaštitimo od predrasuda, čak i crnim humorom. Carinik na granici Srbije pitao nas je da li imamo sve, misleći na papire, a mi smo se našalili na svoj račun, da baš i nemamo - kaže Jeremić.

Srđan je ostao bez šake 1993. godine, kao tenkista. Njegov prijatelj je slučajno zakačio mehanički okidač topa i ispalio granatu među dvanaest boraca, a osim Srđana, niko od njih, srećom, nije tada povređen. Najmlađi od ove devetorice amputiraca na ovom putovanju su Dejan Zvizdalo i Vladimir Tešanović, koji su ranjeni u ratu kao deca.

SVETINjA Na Hilandaru boravili dva dana , Foto Privatna arhiva

- U to vreme oružje je, nažalost, bilo igračka za našu decu. Dejo je sa osam godina pronašao zolju u nekoj napuštenoj kući u Trnovu pored Srpskog Sarajeva, rasklopio je i zolja se aktivirala u sobi. Izgubio je obe noge. Nas dvojica smo zajedno biciklima išli šest puta na Svetu Goru i jednom u Rusiju, do Moskve. Vladimir Tešanović je kao dečak od devet godina pronašao očevu bombu i aktivirao upaljač. Ostao je bez šake. Njih dvojica sada rade, zaposleni su, hrane porodicu, veruju u Boga i dobri su ljudi. Sa nama je i Aleksandar, koji je u ratu pogođen radioaktivnim uranijumom. Vodi borbu sa raznim bolestima već dvadeset godina. Nema bolesti koja ga nije potkačila. Ostali iz grupe su uglavnom bez ruku i nogu - objašnjava nam Srđan čija borba, baš kao i kod njegovih prijatelja, traje i danas, mnogo godina posle rata, u želji da pokažu da mogu biti ravnopravni i korisni društvu.

PLAŽA Potražili spas od žege , Foto J. Ćosin

Posle predaha na plaži u Jerisosu, pomogli su jedni drugima da, kako kažu "sastave ruke i noge" i krenuli do Kakova, da bi ujutru uhvatili trajekt iz Uranopolisa i krenuli put velike svetinje gde su ostali dve noći.

Foto Privatna arhiva

DO SVETINjE IŠLI I PEŠKE 42 DANA

U HILANDAR smo prethodnih godina išli i biciklima preko Srbobrana, pa kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru, a jednom smo čak išli peške. Hodali smo 42 dana. Mi uvek idemo s Bogom, on nas uvek prati. Kada dođemo na Hilandar dočeka nas bratstvo manastira, 44 monaha. Idemo uvek na noćno bdenje, koje je prelepo. Tu spomenemo poginulu braću od 1991. do 1999. godine, i to je jedan veliki blagoslov - kazao nam je Srđan Jeremić.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije