INTERVJU Prof. dr Darko Tanasković: Turci i Srbi su vekovima između mržnje i ljubavi

Dušica Radeka Đorđević

28. 02. 2021. u 12:00

ИНТЕРВЈУ Проф. др Дарко Танасковић: Турци и Срби су вековима између мржње и љубави

Foto D. Dozet

TURSKA je velika nacija sa kojom svet mora ozbiljno da računa, iako neke ambicije i prateća retorika njenog političkog vođstva mogu izgledati, a katkad i jesu, preterane. Nobelovac, a i izuzetan pisac, Orhan Pamuk, rekao je jednom, otprilike, da oseća silnu ljubav za svoju otadžbinu, ali da ga ona, da bi je mogao voleti, ponekad tera da se na nju ljuti, ali nikada da je mrzi. Poučno!

Profesor emeritus Darko Tanasković, orijentalista i bivši ambasador u Turskoj, kao i u Vatikanu i pri Unesku, tako sažima odgovor na pitanje "Novosti" šta je za njega oličenje moderne turske države. Navodi da su to i protivrečnosti koje stalno i dinamično, često i konfliktno, uspostavljaju životnu jednačinu, ali koje se uvek kreću unutar prostora vrhovnog "državnog razloga" i gordog, tvrdog patriotizma.

Studije i eseje o Turskoj, koje je napisao u proteklih deset godina, Tanasković je objedinio u korice upravo objavljene knjige "Pusto tursko", u kojoj na jednom mestu ukazuje da ova zemlja ne predstavlja samo prijatno letovanje, jeftine majice, slasne baklave, televizijske serije...

* Zbog čega ste odabrali da naslov knjige bude izreka: "Pusto tursko"?

- Iako se naslovi knjiga, pa i ogleda i studija, bar u mom slučaju, a mislim i uopšte, najčešće formulišu pošto je tekst kojem će činiti zaglavlje već napisan, ovaj naslov mi se sponatano rodio u glavi mnogo pre sastavljanja knjige. Možda i zato što se unutar nje nalaze studije i ogledi nastali tokom poslednje decenije, dakle već napisani. Ostavljam čitaocima da, posle čitanja knjige, ako se u vremenima mnogo ozbiljnijih izazova odluče da joj poklone pažnju, sami za sebe protumače smisao naslova. Za mene je sintagma nabijena značenjem i emocijama "pusto tursko..." višesmislena, neprevodljiva na strane jezike, sem možda na turski, i odražava pomešana osećanja koja prosečni Srbin, pa i ja, gaji prema svemu onome što pomislimo i što u nama zatreperi pri pomenu Turske i Turaka.

* Da li je Turska blizu ili daleko od cilja proklamovanog pre deceniju, da 2023. bude među sedam najvažnijih igrača u međunarodnim odnosima?

- Teško je to proceniti, jer bi za iole pouzdaniji sud valjalo raspolagati velikom količinom statističkih podataka i uvidima komparativnih analiza, a biti i mnogo stručniji od mene, pogotovo u nekim oblastima znanja. Ovako, improvizovano, rekao bih da je uprkos mnogim protivrečnostima koje su u novije vreme pratile kretanje Erdoganove Turske na spoljnopolitičkom i unutrašnjepolitičkom planu, ona danas u areni međunarodnih odnosa makroregionalno i globalno vidljivija nego što je to bila pre desetak godina.

ERDOGANOV DOŽIVLJAJ ISTORIJE

* PREPRIČAVAJUĆI anegdotu koja se, navodno, zbila u Severnoj Makedoniji, Erdogan je jednom prilikom dao povoda za zaključke da na ovim prostorima postoji "stogodišnja" želja da se Turska na njih vrati. Tvrdi i da se na Balkanu ne može čuti "reč žalbe" na Tursku, "ništa o tlačenju"... Mogu li se takvi istupi podvesti pod prekrajanje istorije?

- Za predsednika Erdogana i za većinu Turaka to nije "prekrajanje istorije". To je za njih istorija, u čemu i leži koren nesporazuma sa onima koji "zlatno osmansko doba" doživljavaju nešto drugačije.

* Balkan, kako smatrate, u ovom momentu nije u fokusu turskog spoljnopolitičkog delovanja, ali cenite i da Ankara ne odustaje od svojih strateških interesa u našem regionu. Da li se oni u nekim tačkama kose sa interesima Srbije?

- Posmatrano u horizontu procesa dugog trajanja i konačnih strategijskih meta, onoliko koliko je moguće utvrditi ih i sagledati, turska i srpska (trans)istorijska vertikala nisu podudarne, već divergentne, pa i suprotstavljene. Međutim, takvo sudbinsko razilaženje ne mora biti negativna fatalnost za razvijanje obostrano korisnih odnosa, čak i tokom srazmerno dugih perioda, kao što je to, recimo, bio slučaj od kraja Prvog svetskog rata do devedesetih godina prošlog veka. Štaviše, svest o tome da su krajnji ciljevi u nekoj dalekoj budućnosti različiti, razumnima pomaže da pronađu meru obostranog interesa u datim istorijskim okolnostima i obezbede uslove za korektne bilateralne odnose, jer život nije samo velika strategija, već i svakodnevna, pa i produžena taktika i operatika.

Foto D. Dozet

* Za vreme vlasti Erdogana odnosi naših dveju zemalja su oscilirali. Utiče li na njihov kvalitet karakter odnosa koje Turska ima sa SAD i Rusijom?

- To što ste ocenili kao osciliranje srpsko-turskih odnosa, na šta je neuporedivo više uticalo promenljivo ponašanje Turske, a ne Srbije, upravo je ilustracija značaja i upliva taktičkog variranja državnog postavljanja usled promena u međunarodnoj konjunkturi. Neki međunarodni partneri Turske bili su skloni da nagle promene kursa turske spoljne politike pod Erdoganovom palicom okarakterišu kao verolomstvo i prevrtljivost. Setimo se samo vratolomnog obrta u tursko-sirijskim odnosima, od zajedničkog letovanja predsednika Erdogana i Asada i razgovora o uspostavljanju "bliskoistočnog 'šengena'", do ultimativnog zahteva da Asad ode i otvorenog vojnog mešanja Turske u sukobe na teritoriji susedne države. Atmosfera u trouglu velikih sila SAD - Turska - Rusija posredno svakako ima određenog uticaja i na pozicioniranje Turske u ravni bilateralnih odnosa sa drugim državama, ali smatram da to nije presudan činilac za odmeravanje njenog postavljanja prema Srbiji.

* U kojoj meri je i dalje živa neoosmanistička politika koju je promovisao Davutoglu, bivši šef turske diplomatije, kasnije i premijer, a sada kritičar predsednika Erdogana?

- Prema mom dubokom ubeđenju, neoosmanizam je dubinska konstanta turske spoljne politike, ukupnog državno-nacionalnog habitusa Turske i turskog mentaliteta. Reč je o (shvatljivoj) imperijalnoj nostalgiji koja se nastoji operacionalizivati kao moderna i sofistikovana politika, kao dozirana primena, po potrebi, "meke" i "tvrde" moći. To se nije promenilo političkim razlazom Erdogana i Davutoglua. Za Erdoganov pogled na svet i ulogu koju bi Turska u njemu trebalo da ima, odnosno iznova zadobije, karakteristični su pragmatični neoosmanizam i, na najširem religijsko-ideološkom planu, (pan)islamizam. U koordinatama onoga što se u vreme predsednika Turguta Ozala afirmisalo kao "tursko-islamska sinteza" ove doktrinarne komponente, pa čak i turski nacionalizam, uzajamno se ne isključuju, iako bi se moglo pomisliti da su islamizam i nacionalizam nespojivi. Ali, to je Turska...

I UMETNOST SVEDOČI O STEPINCU

* U JEDNOM kadru filma "Dara iz Jasenovca" vide se portreti kardinala Stepinca i Pavelića na zidu logorske učionice u kojoj časne sestre "podučavaju" srpsku decu. Bili ste član Komisije koja je razmatrala ulogu Stepinca. Koliko je značajno da se i kroz umetnost iznose činjenice o njemu?

- Umetnost, ako to uistinu jeste, mora na svoj način i svojim sredstvima svedočiti o životu i o čoveku, o njihovim lepim i uzvišenim, ali i ružnim i niskim licima. Svedočanstvo umetnosti je istinitije i potpunije od naučnog, a pogotovo od političkog. Biolog i mislilac Herbert Spenser je rekao da "nadahnuću nije potrebna nauka, ono je naučnije od nauke, ono nikada ne greši".

* Političko-ekonomski odnosi Beograda i Ankare poslednjih godina su u usponu, od turskih diplomata čujemo da je Srbija veliki prijatelj... Kako, onda, razumeti ono što ste primetili u jednom eseju - da su Srbi negativci u turskim serijama, kao i u istorijskom filmu iz prošle godine "Turci dolaze" koji je promovisala tamošnja vlada?

- Politički i društveni život svake ozbiljne države kreću se, da tako kažem, na više koloseka. Kompleksu ukupnih, a ne samo političkih i ekonomskih srpsko-turskih odnosa valjalo bi posvetiti ozbiljna i produbljena interdisciplinarna istraživanja i rasterećeno ih promišljati, s one strane omeđenosti predrasudama i nalozima "političke korektnosti", sa negativnim ili pozitivnim predznakom, svejedno. Naslov moje knjige ima veze sa tom potrebom, tim nalogom istorije i života. Razmišljajući o prirodi predstave koju Srbi i Turci imaju jedni o drugima, često se setim čuvene pesme rimskog pesnika Katula Odi et amo ("Mrzim i volim"). Tu smo negde.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)

Draga

28.02.2021. 12:20

Ne mogu se porediti osećanja Orhana Pamuka prema Turskoj sa našim, on je Turčin. Vi verovatno imate svoje razloge za Vaša osećanja, ja nemam takve simpatije.