KAD "RAZNOLIKOST" POMAHNITA: Srđa Trifković upozorava javnost zbog mračnih dešavanja u Americi

Novosti online

31. 07. 2021. u 22:24

ISTORIČAR Srđa Trifković upozorio je na buduće poteze američkog establišmenta.

КАД РАЗНОЛИКОСТ ПОМАХНИТА: Срђа Трифковић упозорава јавност због мрачних дешавања у Америци

Foto: Printskrin/Depositphotos/ilustracija

NJegov autorski tekst prenosimo u celosti:

„Istorija sveta jeste istorija ratova koje su pomorske sile vodile protiv kopnenih sila, kao i onih koje su kopnene sile vodile protiv pomorskih“, napisao je Karl Šmit 1942. godine u svom kratkom remek-delu Kopno i more: Meditacija o svetskoj istoriji. Kao simbole ove drame, Šmit je upotrebio dva biblijska čudovišta haosa: kopnenog Behemota i okeanskog Levijatana.

Šmit nije bio prvi koji je primetio fenomen suparništva kopnenih i pomorskih sila. On je temeljno dokumentovan kao takav još od ogorčene borbe Atine protiv Sparte u Peloponeskom ratu. Nastavlja se do danas u obliku potencijalno fatalnog suparništva između Amerike – paradigmatske talasokratije – i telurokratske Kine. Šmit nije dočekao pobedu Sjedinjenih Država nad Sovjetskim Savezom u Hladnom ratu, kao ni kasniji američki pohod ka unipolarnoj hegemoniji: umro je 1985. godine u 96. godini života. Vrlo je verovatno da on tu pobedu ne bi tretirao kao trajnu niti korisnu za stabilno uređen svet.

Staza od Šmitovog Kopna i mora ka boljem razumevanju potonuća Amerike u ludilo našeg vremena možda nije neposredno vidljiva čak ni onim našim čitaocima koji su upoznati sa njegovim delom. Ona ipak postoji, a njen kratak pregled učiniće vezu očiglednom i pokazati proročki karakter Šmitove briljantne misli.

Dva koncepta vođenja rata

Šmit počinje ocenom da je „istorijska forma čovekovog postojanja“ utemeljena na kopnu. Političko postojanje čoveka stoga takođe ima telurski karakter. Zemlja koju nastanjujemo ispresecana je granicama koje dele ono što je naše od onoga što nije naše. One razvrstavaju prijatelje od neprijatelja, rat od mira, ratnike od civila. Regerefines (lat. „zacrtavanje granica“), Romulova tanka zaorana brazda, bila je temelj rimskog a kasnije i evropskog shvatanja kosmičkog poretka. Političko postojanje „nas“ zasnovano je na prepoznatljivom identitetu koji je jedinstven po sebi i koji se mora razlikovati od bilo koje druge političke zajednice.

Međutim, nikakve granice nisu moguće na morima. More izmiče pravnim izvesnostima, ono nema centar. Čovek pak nije puki produkt svojeg fizičkog opkruženja. On može da ga menja, kako to piše Šmit, a menjajući svoje okruženje može da menja i sebe. Kako su to dve protestantske pomorske sile, Engleska i Holandija, pokazale tokom 17. veka, čovek može čak zameniti kopneni za novi, pomorski oblik istorijskog postojanja. Značajno je što je baš jedan Holanđanin i protestant, Hugo Grocijus, utemeljio doktrinu Mare Liberum – slobodne plovidbe – u svom istoimenom traktatu iz 1609. godine. „Svaka nacija ima slobodu da putuje do bilo koje druge nacije i da trguje sa njom“, tvrdio je Grocijus. Pošto je more više nalik na vazduh nego na kopno, ono je – za razliku od kopna – zajedničko vlasništvo svih.

Industrijska revolucija u Engleskoj i tehnološki progres ove zemlje, tvrdio je Šmit, bio je uzrokovan odlukom njene elite da se okrene ka moru i tako započne planetarnu prostornu revoluciju. „Istinski odlučujući faktor“, nastavlja on, „bila je pojava kosmičke dimenzije i koncepta beskonačnog sveta“. Od tog trenutka britanska ostrva više se nisu mogla tretirati kao deo Evrope. Velika Britanija se razvela od kopna, deteritorijalizovala, poput džinovskog broda koji pluta morima. NJena ostrvska pozicija počela je da otelotvoruje britansku „misiju“ vladavine okeanskim talasima (“Rule, Britannia!”) i uspona u rang suverena prve globalne talasokratske imperije poznate istoriji. Značajno je što je Britanija svoje pravo na vladavinu morima zasnivala na tvrdnji o apsolutnoj i nepovredivoj slobodi plovidbe i trgovine. Britanci su tako utabali stazu za pojavu liberalnog, apstraktnog, beskorenog i navodno univerzalnog koncepta same slobode.

Okeani nemaju granice: upravljanje morem nije ograničeno na isti način kao kontrola tla. Ovo je, ističe Šmit, jezgro doktrine globalnog intervencionizma i univerzalne jurisdikcije. NJeno rođenje podudaralo se sa razvojem zrelog oblika nacionalne države u kontinentalnoj Evropi. Nakon Bečkog kongresa, kontinentalne sile sa jedne strane i Velika Britanija sa svojim prekomorskim naslednicima sa druge strane stvorile su dva veoma različita, ali simetrična pravna poretka – jedan kopneni a drugi pomorski – što je iznedrilo i dva veoma različita koncepta vođenja rata.

Ius publicum europaeum bio je plod odnosa evropskih kopnenih sila iz perioda pre 1914. godine. Državni monopol nad sferom političkog ograničavao je rat, pretvarajući ga u „rat po formi“. Odbačena je ideja „pravednog rata“, ali je prihvaćeno postojanje „pravednog neprijatelja“ sa kojim je moguće ispregovarati mir. Uprkos svim svojim gresima četvrt veka ranije, Francuska je prihvaćena nazad u Koncert sila tokom Bečkog kongresa. Ius ad bellum („pravo na rat“) i ius in bello („ratno pravo“) držani su razdvojenim u Krimskom ratu 1853-56, kao i u ratovima Pruske protiv Danske (1864), Austrije (1866) i Francuske (1870).

Britanija i njeni transokeanski naslednici, međutim, nisu prihvatili takvu podelu. Za njih je svaki rat koji su vodili po definiciji bio „pravedni rat“, pa stoga nisu mogli da izbegnu njihovo prerastanje u totalni rat – bilo da se radilo o južnim državama koje je davila pomorska anakonda Severa, ili Burama u Transvalu koje je Kraljevska ratna mornarica odsekla od sveta pre nego što su im farme spaljene, a žene i deca oterani u koncentracione logore. Generala Filipa Šeridana, priključenog pruskoj vojsci u Francuskoj 1871. godine u ulozi posmatrača, Bizmark je upitao šta misli kako bi Nemci trebalo da odgovore na francuske gerilske napade. Šeridan je bez oklevanja odgovorio: „LJudima ne treba ostaviti ništa osim očiju da plaču nakon rata“. Predlagao je da se pobunjenici vešaju, njihova sela spale, a njihove teritorije opustoše dok ne budu preklinjali za mir. Ne treba „biti lenj u ubijanju“. Većina Nemaca bila je užasnuta.

Zaista, do sredine 19. veka, čovek Kopna i čovek Mora postali su dva veoma različita stvorenja. Ova dihotomija demonstrirala je da je svaki poredak zapravo „poredak u prostoru“, te da su poredak (Ordnung) i lokacija (Ortung) nerazdvojni.

Fluidni svet

Kao kontru talasokratskom univerzalizmu i njemu imanentnom pohodu za unipolarnu dominaciju, Šmit je razvio koncept Großraum–a, odnosno „velikog prostora“ – kao sastavne jedinice pluralističkog, multipolarnog sveta. Čak i na vrhuncu Hladnog rata, bio je uveren da privremena bipolarna podela sveta nije uvod u njegovo jedinstvo, nego – naprotiv – uvod u novu pluralnost. Reflektujući novi „nomos zemlje“, očekivao je da će autonomni veliki prostori imati katehonsku ulogu obuzdavanja nameračenog hegemona. Ovo je istovremeno i moguće i neophodno jer svet jeste „pluriverzum“, inherentno suprotstavljen monopolu jedne sile.

Šmit je pratio jasnu vezu između nomosa mora i rasta slobodne trgovine, kapitalizma, parlamentarizma, konstitucionalizma i ideologije ljudskih prava. Poricanje političkog u korist ekonomskog, kao i moralni univerzalizam, maritimni su fenomeni, štaviše sama modernost je u svojoj suštini maritimna. Infuzija liberalizma u državu postala je delom tragedija, a delom farsa. Moderna društva postala su „tečna“ poput mora, uvek u pokretu, privremena, nestabilna. Teško je učinjeno lakim, homogeno je heterogenizovano, društvena sfera zamenjena je mrežama, a kolektiv je individualizovan. Javni prostor zamenjen je „civilnim društvom“. Identiteti nisu čvrsti i trajni: u slobodno plutajućem tečnom svetu oni takođe plove od jedne do druge luke.

To je fluidni svet baziran na nasleđu prosvetiteljstva, na gledištu da je čovek u potpunosti autonomni subjekat nezavisan od svih prirodnih, verskih ili istorijskih ograničenja, sposoban za izgradnju sopstvene realnosti, konstantno pronalazeći „novog“ sebe. Čovekovo razdvajanje od terra firma i njegovo okretanje moru stopilo se u emancipatorski projekat zasnovan na individualizmu, univerzalizmu i progresivizmu. Totalitarne tendencije oduvek su bile imanentne ovom poduhvatu. Tu se ne može izbeći kriminalizovanje svakog neprijatelja – kako spoljašnjeg, tako i unutrašnjeg. On ne poznaje fizičke granice i ne prihvata ograničenja. Ima neograničenu ambiciju i beskrajnu volju za moći.

Šmitovo Kopno i more na kraju omogućuje čitaocu da uvidi organsku vezu između liberalizma, ekonomske globalizacije i prekretničke levičarske ideologije našeg doba. Veza nije ni slučajna, ni privremena. Evidentna je u američkoj korporativnoj eliti, koja se monolitno i entuzijastično udružuje sa postmodernom levicom sa kojom deli iste gene. Taj odvratni spektakl demonstrira kako nije moguće biti društveni i kulturni konzervativac koji podržava tradicionalne institucije, moral i uverenja, a istovremeno biti slobodno-tržišni liberal u sferi ekonomije.

Mutatis mutandis, nije moguće biti konzervativac, a pravdati američki planetarni intervencionizam i patološki pohod za svetsku hegemoniju. Retorika „stare levice“, sa njenim protivljenjem ekonomskoj globalizaciji, unutrašnjoj nejednakosti i padu realne vrednosti plata, podjednako je besmislena ukoliko simultano podržava multikulturalnost, otvorene granice, masovnu imigraciju, univerzalna ljudska prava, identitetsku politiku i „humanitarne intervencije“.

Skoro osam decenija nakon što je Karl Šmit objavio svoje Kopno i more, njegova poruka još uvek odzvanja kod onih koji veruju da igra nije gotova, da nećemo biti prosto poništeni. Šmitov opus dopunjuje jedno ranije delo fikcije – knjigu Zli dusi Fjodora Dostojevskog. Ovaj romanopisac je uvideo da duh revolucije nije posvećen borbi za bolju budućnost, nego uništenju današnjice i sirovoj volji za moć. Dostojevski kao ruski pravoslavac i Šmit kao nemački katolik, ljudi dve različite epohe, znali su da je izazov sa kojim se suočavaju narodi i društva ukorenjeni na svom nativnom tlu, ultimativno demonski i čisto destruktivan.

Šmitova poruka još uvek je validna u naše vreme. Legitimni međunarodni poredak mora da prihvati i integriše mnoštvo političkih zajednica sa različitim, samoodređenim unutrašnjim političkim identitetima. Taj poredak takođe mora prepoznati kao pravedno ius ad bellum, koje pripada svim funkcionalnim političkim zajednicama. Model međunarodnog poretka koji krši bilo koji od ova dva uslova bio bi štetan za opstanak tih zajednica, pa prema tome i nelegitiman. Ratovi koje odlikuje apsolutno neprijateljstvo nastaviće se dokle god jedna velika sila ili nekoliko njih prate univerzalističke ideologije koje odbacuju oprostorenje političkog sukoba.

Američka dvosmerna ulica

Sjedinjene Države su očigledno jedina velika sila u današnjem svetu koja rezolutno odbacuje sve oblike prostornog realizma. Amerika je jedina velika sila koja insistira na deteritorijalizovanoj, čisto ideološkoj i otvoreno hegemonističkoj definiciji svojih interesa, koji sada uključuju i promociju LGBTQ+ „prava“. Proglasivši sebe liderom imaginarne „međunarodne zajednice“ tokom 1990-ih, spoljnopolitički donosioci odluka u Vašingtonu razvili su mentalitet i usvojili strategiju i politiku koje su Vilijam Kristol i Robert Kejgen oholo okarakterisali kao „benevolentnu svetsku hegemoniju“ Amerike. U realnosti to je postmoderna politika sile na steroidima, nezgrapno zamaskirana retorikom „promocije demokratije“, „zaštite ljudskih prava“, „izgradnje partnerstava“, „očuvanja zajedničkih vrednosti“, „definisanja međunarodnog poretka zassnovanog na pravilima“, itd, ad nauseam.

Foto EPA

Hjubert H. Hemfri, potpredsednik u vreme Lindona DŽonsona, jednom je rekao da je „spoljna politika zapravo unutrašnja politika sa šeširom“. Mnogi teoretičari složili bi se sa time, ali tekuća unutrašnja transformacija Sjedinjenih Država nagoveštava da je to dvosmerna ulica. U skladu sa Šmitovom analizom, može se reći da je pohod Amerike ka globalnoj hegemoniji u protekle tri decenije doprineo eroziji sloboda i rastu destruktivnih ideologija kod kuće.

Istorija nas uči da kada republike postanu imperije, dekadencija i kolaps standarda postaju neizbežni. Rimska republika bila je snažna zajednica zasnovana na agrarnim vrlinama časti i patriotizma. Nije imala ničeg sličnog sa preciznim opisima poznog imperijalnog Rima koje nudi Edvard Gibon, kada govori o tome kako je rimsko stanovištvo tonulo „u podlo i bedno pučanstvo, koje bi u roku od par generacija bilo potpuno ugašeno da se nije konstantno popunjavalo oslobađanjem robova i prilivom stranaca. Već u vreme Hadrijana starosedeoci su se s pravom žalili da je prestonica okupila sve poroke univerzuma i manire najsuprotnijih naroda“.

Tako je to kada „raznolikost“ pomahnita, pa postane podjednako smrtonosna i za organizam domaćina i za njegove osvajače. To su Los Anđeles ili NJujork 2021. godine. To je Amerika danas.

Deteritorijalizovana, ideološki mesijanska paradigma neokonzervativno-neoliberalnog duopola nastaviće da dominira u godinama koje dolaze, na žalost realnih ljudi i realnih zajednica svugde. Ona će poricati legitimitet bilo kojoj političkoj zajednici koja nije potčinjena njenim pravilima, indoktrinaciji i kaznenoj kontroli.

Isti establišment koji je pokrao izbore 2020. godine – oslanjajući se na isti aparat permanentne države – nastaviće da predstavlja najveću pretnju sažimajućim ostacima republikanske slobode kod kuće, miru i stabilnosti u svetu i racionalno definisanim američkim interesima svugde.

Tekst će biti objavljen u avgustovskom izdanju časopisa The American Interest.

(Novi Standard)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (2)