Ujedinjenje Crne gore i Boke: Brak na ravnoj nozi

NAJAVA da će odbornici Liberalne partije u Kotoru podneti inicijativu lokalnoj skupštini kako bi se obeležila dva veka od ujedinjenja Crne Gore i Boke, podigla je pritisak članovima NVO "Matica Boke", koji smatraju da se za usvajanje takve inicijative moraju i oni pitati. Spremni su da oko ovog događaja sve istorijske zablude stave na uvid, i kako kažu, saopšte jedinu i pravu istinu koja se nepravedno dugo "stavljala pod tepih".

- Priče da je Boka voljom Bokelja 1813. godine "vraćena" u krilo "svoje majke Crne Gore", "pripojena Crnoj Gori kojoj je oduvek pripadala", ili da su "Crnogorci Boku više puta oslobodili" i tome slično, nemaju ama baš nikakve veze sa istinom!

To kaže za "Novosti" Vasko Kostić, istaknuti bokeljski publicista i član NVO "Matica Boke" pod čijim krovom su sve četiri bokeljske opštine, uključujući i budvansku, potanko objašnjavajući o čemu se zapravo radi i "đe je zapelo".

- Boka se nikada nije "dobrovoljno ujedinila sa Crnom Gorom", pa ni 1813. godine, jer nijedan rimokatolik, niti jedna katolička opština, to nisu prihvatili, uprkos velikim naporima da se za to odobrovolje. Slično je bilo i 1945, kada je to učinjeno na prevaru!

Gde je onda održana Skupština ujedinjenja 29. oktobra 1813. godine?

- Ona nije održana u Crnoj Gori, nego u Boki! Pripremili su je Bokelji, među kojima je najagilniji bio sveštenik Nikolaj Kostić, kao i njegov sin Filip, takođe sveštenik, koji je bio vođa Miholjskog zbora u borbama protiv Francuza, aktivista i sakupljač zakletvi bokeljskih opština na vernost vladici Petru Prvom Petroviću, koji mu je za ogromne zasluge poklonio svečanu vladičansku odeždu. Dvesta godina su je dobro čuvali Krtoljani, naročito Gošići. Na Skupštini ujedinjenja nije proglašeno "vraćanje" ili "pripajanje" Boke Crnoj Gori nego "ravnopravno sjedinjenje dve susedne pokrajine". Ako bi moglo biti reči o pripajanju, onda je Crna Gora pripojena Boki!

Naš sagovornik podseća na to da sjedinjenje nije bilo bezuslovno, nego sa onim uslovima i povlasticama koje su uživale "i za koje nađu da će im u buduće biti priznavane".

- Tako je pisalo u dokumentu Skupštine, jer su Bokelji do tada, bez obzira na promene vlasti, uživali široke autonomne povlastice, ne poklonjene nego izvojevane sopstvenim snagama i sposobnostima. Zaključeno je, "ako bi država koja bi njima vladala bila prisiljena zbog ratnih prilika da ih napusti, u tom slučaju, kako glavari obeju pokrajina izjavljuju i zahtevaju, ostaće slobodne i nezavisne isto onako kako što bi se slobodne i dobrovoljno predale" (udružile).

Održana je i druga Skupština?

- Da, uslovno rečeno, "ustavotvorna" i to 1. novembra 1813. u Boki, na kojoj je doneta Odluka o ujedinjenju, obrazovana Centralna komisija, a ne Vlada, na čelu sa vladikom iz Crne Gore kao predsednikom i sekretarom iz Boke, uz jednak broj članova, "ministara", po devet. Formirano je i Veće sa 41 poslanikom, kojim je predsedavao vladika, a potpredsednik bio iz Boke. Iz čitave Crne Gore je bilo devet poslanika, a iz Boke čak 31, što je za svako odlučivanje bilo više nego dovoljna apsolutna većina. Usvojen je privremeni ustav, od 22 paragrafa. Vlast predsednika i potpredsednika "prostire se samo da potpisuju dekrete i publična pisma", po članu 8. Vlast im je bila ograničena i nisu mogli ništa odlučivati bez odluka Centralne komisije i Veća, Skupštine, odnosno vladike i sveštenstva. Privremeno sedište Vlade nije bilo u Crnoj Gori, nego u Dobroti do januara 1814, kada se Kotor predao, pa je taj grad postao prestonica sjedinjenih pokrajina. Ni ta sjedinjena "država" nije bila suverena nego pod protektoratom velikih sila koje su sredinom maja 1814. shvatile neodrživost te tvorevine i odlučile da Bokokotorska pokrajina uđe u sastav austrijske države, a Crna Gora ostane u ranijim granicama.