Specijalno za „Pečat“ s Kube Slobodan Despot

Revolucije ne umeju da rađaju lepotu. To im je jedno od opštih i suštinskih svojstava. Naravno, Kastrova Havana više nije onaj „veliki kazino i bordel za američke biznismene“ koji opisuje Artur Šlezinger. A opet, Kuba svoj jedinstveni art de vivre crpe upravo iz tog kazina. Bez kolonijalnih palata i vila, na šta bi ličila Havana? Bez muzike iz pedesetih i njenih vršnjaka, drevnih raskošnih „krajslera“, šta bi nas radovalo po barovima i na ulicama? Realni socijalizam sve prekriva skramom sivila.

„Ko nije živeo pod starim poretkom, taj ne zna šta je uživanje“, govorio je o minulom kraljevskom dobu francuski ministar Taleran. Sve ono iz čega se sastoji kulturni i arhitekturalni šarm Kube podseća nas na predrevoluciono doba. U pozorištu „Gvahirito“, za šezdesetak evra uključujući večeru i piće, pomalo uvele zvezde estrade svake večeri oživljavaju duh i hitove legendarnog „Buena vista sošl klaba“, koji je nestao s prethodnim režimom. No talenat i energija Raja Kudera i Vima Vendersa više nisu tu da podgrevaju mit koji su pre dvadeset godina oživeli istoimenim filmom. Te se s koncerta vraćamo s nekom čudnom melanholijom, kao da smo prisustvovali sunčanom zalasku koji nema kraja. Nakon što su zapalile scenu svojim latinskim žarom, karipske kraljice – odjednom sićušne bez onih visokih štikli – s dubokim borama zasićenim neizbrisivom šminkom, voze se kući pod škiljavim neonskim fenjerima u „lada“ taksijima sa razvaljenim sedištima.

Hemingvejev pogled

Prosta soba na uglu zgrade, s uskim krevetom i najboljim pogledom na stari grad i luku. Odatle se uočava stvarna geografija Havane, u mnogo čemu slična Beogradu. Barokna raskoš, a odmah do nje ruševine koje podsećaju na kakvo bombardovanje iz Drugog svetskog rata.

Niko više ne odseda u sobi 511 hotela Ambos Mundos (Dva sveta). Ćelija u koju se Ernest Hemingvej povlačio još od 1925. postala je minijaturni muzej. Sadrži tek nekoliko ličnih rekvizita, poput „luj viton“ kofera, pisaće mašine marke „rojal“ i uskog pisaćeg stola na vijak koji mu je omogućavao da piše stojeći i odmara oštećeno koleno. Za tim pultom je Hemingvej, kažu, napisao prve stranice romana Za kim zvono zvoni i još bar dve značajne knjige. U predasima bi se spustio do bara Floridita da stuče nekoliko daikirija bez šećera – ta varijanta koktela je u njegovu čast nazvana Papa. Mesto je mnogo skromnije od piščeve kuće-muzeja (Finca Vigía) dalje od centra, no u njemu ima nečeg potresnog. Zamišljam tog bučnog, neobuzdanog kavgadžiju i ljubavnika kako satima smerno sedi za tom mašinom, ćutke, i tek povremeno podiže pogled ka pučini i severu.

Tu se preselio iz najbližeg komšiluka, Ki Vesta, na samom kraju Floride. Zašto je, poput drugih američkih buntovnika, odabrao upravo Kubu, još pre Revolucije? Da bi u toj imperiji gde disidentstvo zapravo i ne postoji sebi obezbedio neku opozicionu tribinu, poput Dekarta u Amsterdamu, Trockog u Meksiku ili Igoa na ostrvu Gernzi? Ne bi li pomerio tačke gledišta? Svojim sunarodnicima pružio ogledalo?

Pročitajte još - Revolucija bez brade

Niotkuda se, naime, Imperija ne vidi jasnije nego s ovog isturenog položaja u Karibima. Havana je prava istorijska slikovnica. Tu se sumrak evropskog kolonijalizma preliva u zoru severnoameričkog imperijalizma. Tu se, na nekoliko sati plovidbe od njenih obala, bukvalno za potiljkom oseća dah te nezasite nemani.

Sve za naciju

Rođen sam pod sankcijama“, kaže nam naš vodič Alehandro, „i pod sankcijama ću umreti.“ Od 1962. Kuba živi pod blokadom koja zgodno opravdava mesne javašluke, ali koja je pre svega istinski zločin. Naravno, bila je sovjetski nosač raketa pod nosom Vašingtona, no propast SSSR-a nije označila kraj sankcija, daleko od toga. Samo je pogoršala siromaštvo Kubanaca. Sankcije su postojane poput godišnjih doba. One su zla kob ove zemlje, ali i njen ponos. To je cena slobode, svaki Kubanac će vam to potvrditi. Blokada ih svaki dan svirepo podseća šta znači odbijati ulogu banana-republike u predvorju Ujka Sema. Odricanja i nemaština izoštravaju um i snalažljivost. Uprkos svemu, Kuba je svetu podarila prvoklasne umetnike, muzičare i pisce. I dan-danas šalje lekare u sav nesvrstani svet.

Alehandro je u Sovjetskom Savezu izučio za pilota i inženjera aeronautike. Tamo je i „pokvario“ mladu Ukrajinku neželjenom trudnoćom. Kao častan čovek, svoju neplaniranu porodicu je dovezao na Kubu u najtežim godinama. „Pokvario-platio“, veli. Prelepa ćerka sa latinsko-slovenskim crtama mu je upravo diplomirala. Živahan, obrazovan i patriota do srži, nije nas samo proveo kroz grad već i kroz životnu filozofiju. Oportunističku na delu i idealističku u ubeđenjima.

Čekao nas je pred hotelom sa vozačem Lazarom i starim „krajslerom“ lila boje. S privatnim mušterijama zarađuje mnogo bolje nego svojim državnim vodičkim poslom. Plate su na Kubi smešno male, pri tome u nekonvertibilnim pezosima, koji vrede 25 puta manje od deviza za strance. Bez „sive ekonomije“ ne bi moglo da se živi. Država vas osigurava, leči, štiti, pa i pomalo hrani. Ali tako skromno da ćete krepati ako je ne potkradate. (I tu opet priskače u pomoć stari poredak: šta bi bilo od vrlih gladnih intelektualaca da im očevi i dede nisu ostavili u amanet neki stari „bjuik“ ili „dodž“, vernu kravu muzaru tolikih univerzitetlija prekvalifikovanih u taksiste?)
Alehandro u svom pravoverništvu tu ne vidi nikakvu protivrečnost. Svoju zemlju voli ludo, a prestonicu zna kao svoj džep. Vodi nas u tropsku šumu usred grada sa zidovima od lijana, kao u filmu Avatar. Na puteljcima gazimo mrtvu živinu koju niko ne čisti. I ne sme da se čisti! U Havani praktikuju tri afričke religije i njihovi sledbenici tu, na obali reke, prinose žrtve i obavljaju obrede. Upravo nalećemo na vudu-ceremoniju: pršti perje, a uskoro će i krv. „Sve religije su sada dozvoljene, nijedna ne smeta drugima, može se i nekoliko njih upražnjavati istovremeno. To je ono što mi zovemo sin-kre-tizam.“

Dijalektički materijalizam je na Kubi popucao po svim šavovima, no patriotizam ostaje neokrznut. Svaka vera je dobra, sve dok služi jedinstvu nacije.

Besmrtna legenda Na proplanku iznad mora leži izloženo dugačko slomljeno krilo špijunskog aviona U2. Podseća nas da je tog 27. oktobra 1962. pogibija američkog majora nad Kubom bezmalo izazvala nuklearni rat. Podseća me na ostatke „nevidljivog“ F-117 oborenog u mom Sremu, prvih dana NATO agresije. Uprkos vremenskoj i geografskoj razdaljini, ista nadmoćna arogancija dočekana istim prkosom i slobodarstvom.
Tik preko puta tog spomen-muzeja nalazi se kuća Če Gevare, ubijenog u Boliviji nakon što je pokušao da izveze revoluciju u Kongo. Naša velika pesnikinja je tražila pomilovanje „za one koji su hrabri samo kad ginu“. Herojski put legendarnog bradonje dostojan je Desankine molitve. Bilo je verovatno lakše širiti ideal na sve četiri strane sveta – ma i po cenu smrti – nego primeniti taj isti ideal u stvarnom životu. Argentinac avanturista nije bio baš neki menadžer kao privremeni ministar industrije. Nemilosrdno je naređivao streljanje protivnika. No njegova hristolika legenda samo raste i buja. Pogibija u 40. godini od ruke CIA poslušnika briše sve grehe.

Jednog dana će Kubanci revidirati Fidelovu politiku, no Čeove legende se nikada neće odreći. Ona je čist san, neokaljan blatom realnosti. Dim havane koji beskonačno lebdi u vazduhu. Kuba neće prestati da se veseli i pleše jer nema hleba, prestaće kad više ne bude snova. Zato Kubanci – oni koji nisu pobegli – još uvek vole svoju revoluciju, istovremeno je podržavaju i potkradaju. Ne spasava Revolucija narod već narod uprkos svemu štiti Revoluciju. Jer je ona njegova fabrika snova.

Filozofija havanskih cigara

Taj ključ sam spoznao u palati markiza Vilanueve, čuvenom stecištu ljubitelja tompusa. Inače, strasni sam – nepušač. Smrad cigarete mi je mrzak, grozim se čak i pikavaca. Donedavno sam tek tolerisao opojni miris dobrih cigara. No kultura havanskih cigara, kako sam shvatio, nema veze samo sa uživanjem duvana. Upravljanje tompusom se izučava. Treba ga umeti zapaliti, održavati i držati … a i sopstveno držanje prilagoditi. To je pravi ritual, sa tananim kodovima.

„Ko ume da puši tompus, taj je duhovni milioner“, tvrdi nam Alehandro. Zašto? Stvar imidža i stila, no to je tek površina. Sporost ceremonijala, neophodan spokoj, elegancija pokreta – sve to izgrađuje neku unutrašnju staloženost i autoritet koji je sušta suprotnost grozničave strepnje u kojoj obično živimo. Iskusni pušač havane, ma ko on bio, privremeni je gospodar sveta i vremena. Na ovom ostrvu ih toliko puše da se vreme zaustavilo, ukroćeno.

Lažna vlast? Samoobmana? Možda. Poput poezije, vere i umetnosti. Uzleti duha nisu ništa drugo do dimovi havane. Jer duh, u samom korenu reči, nije ništa drugo do – dah. Bolje da ne zamišljamo kakav bi „kazino i bordel za američke biznismene“ bila današnja Kuba (a i ostali svet), da taj dah tu i tamo nije nadahnjivao pojedince i narode. Ovde se već šezdeset godina opire imperiji čistog koristoljublja, tamo preko puta, u kojoj su i ljudski ideali – puko oruđe i roba na prodaju.

„I sve to – za to?“, pomislimo kad prvi put vidimo Kubu sa njenim oronulim ružnim zgradama, razorenim putevima i parolama izbledelim od tropske vlage. No „Revolucija je jača i od klimatskih pošasti“, kako reče Fidel – i to u neku ruku nije netačno. Revolucija sa svojom bujicom reči nije rešila konkretne probleme ljudi niti je odbila uragane. No možda je, ipak, pomogla da se sačuva neki duh i neki smisao ljudske zajednice koji je skoro svugde već nestao. Da, na Kubi je čovek ipak u centru svega, dok se u takozvanom „slobodnom“ i „demokratskom“ svetu utapa u okeanu baza podataka, uravnilovki i normalizacija jednog svevladajućeg organizacionog sistema koji je sam sebi postao cilj.

„Koliko je partija na Kubi?“, pitao nas je Alehandro na početku našeg susreta. „Samo jedna!“ „Tačno! A koliko je partija u zapadnoj Evropi?“ „Isto toliko.“ Naš vodič je kliknuo od radosti: prvi put da mu Evropljani daju tačan odgovor. Od tog trenutka postali smo prijatelji.

Na Kubi, gde živi skoro milion ljudi sa fakultetskom spremom, čovek se još uvek ispoljava u neprerađenom vidu, sa svojom snalažljivošću, umom, solidarnošću, vernošću, lažljivošću… Ukratko – čovek! Ideologiju „čoveka u centru svega“, kao projekat idealnog društva, istorija je porazila. Ali upravo tim svojim porazom ona je – pobedila. Tamo gde sistemi propadaju, čovek još vlada.

(Izvor: Pečat/ Slobodan Despot)