Sestre oživele nanin vez i dedine krojeve: Sa tavana stižu izuzetne kolekcije

U RIBAŠEVINI, selu podno Jelove gore, na tromeđi Užica, Kosjerića i Požege, sestre Nataša i Slađana Milojević pre gotovo dve godine pokrenule su malu proizvodnju odeće, kućnog tekstila i suvenira ali starim tehnikama izrade, sa motivima iz bogatog srpskog kulturnog nasleđa. Na adaptiranom tavanu porodične kuće, uz zvuke šivaćih mašina i natri nastaju njihove unikatne, ručno rađene kolekcije koje su neobičan spoj tradicionalnog i modernog. Neke od tih rukotvorina bile su i reprezentativni pokloni stranim zvaničnicima.

Za izradu ovih ručnih radova, sestre Milojević su angažovale i žene iz okolnih sela, po ugledu na Dobrilu Smiljanić, koja je nekada organizovala pletilje za izradu čuvenih džempera u Sirogojnu. Tkanje, vezenje, pletenje, heklanje, trukovanje, šivenje ponovo su oživeli u kraju nadaleko poznatom po veštim i darovitim rukama vrednih žena. Rađanje ideje za ovu proizvodnju seže u dalju prošlost.

- Nana Milena bila je vrhunska vezilja i heklarka, a deda Milinko najbolji užički krojač libadeta i vojnih šinjela u najvećem garnizonu u Zapadnoj Srbiji - kaže nam Slađana Milojević. - Neka od njegovih libadeta danas se nalaze u Jokanovića kući koja je spomenik kulture i etnografski muzej u Užicu.

Dve sestre želele su da sačuvaju sećanje na nanu i dedu i da obnove ručno rađene proizvode koje su nosile u detinjstvu, da ih osavremene i da ih u spoju tradicije i mode učine komercijalnim. Oživele su krojački pribor koji su pronašle na tavanu i u šupi: mašine za šivenje, natre za tkanje, lenjire, knjige, đerđefe... Sada sve generacije ove porodice učestvuju u poduhvatu, njihova mama Emilija i kuma Lepa aktivne su u mestu proizvodnje, Slađana je u Beogradu zadužena za prodaju, a njena ćerka, studentkinja Jelisaveta za promovisanje na društvenim mrežama.

- Želimo da doprinesemo zaštiti srpske nematerijalne kulturne baštine - kaže Milojevićeva. - Sarađujemo sa profesorima sa fakulteta umetnosti u Beogradu, dizajnerima i slikarima koji nam pomažu u izradi šema za vezilje. Na našim rukotvorinama zasad su tri motiva: kosovski, pirotski i šumadijski, sa elementima srpske građanske nošnje s početka 19. veka.

PROČITAJTE JOŠ. Srbi se ponose Milevom Marić, a malo ko zna ko je njen ROĐENI BRAT i da je i on zaslužan za KLONIRANjE: Rusi ga slave, a mi smo ga ZABORAVILI

Dodaje da se ručno rađene minijature i svečani stolnjaci "oslanjaju" na Miroslavljevo jevanđelje, šumadijske i kosovske cvetove, božure, stare vezove... Njihovi proizvodi su unikatni, mada postoji mustra, jer, kako objašnjava, ne može ručni rad uvek na isti način da se uradi. Ima, veli, simbolike u tome što je prvi kroj njihovih proizvoda nastao uz korišćenje starog lenjira deda Milinka i krojeva iz njegove knjige iz 1951. godine.

- Kao deca smo nosile uvek najlepšu i najkvalitetniju odeću od prirodnih materijala - priseća se Milojevićeva. - Vezene, heklane, štrikane suknje, prsluke, haljine koje su bile mala umetnička dela nane Milene. Kaputiće, pelerine i jakne iskrojene magičnom rukom deda Milinka.

Prema njenim rečima, najlepše unikatne svečane haljine i svilene bluze bile su prvi uzorci sašiveni za francuske i nemačke brendove u užičkoj konfekciji "Desa Petronijević", gde je njihova mama radila. Upravo taj spoj tradicionalnog i modernog utkan je od detinjstva u njihov život, i pokrenuo ih je da ga kroz svoje proizvode sačuvaju od zaborava.

- Planova i izazova je mnogo, ali idemo dalje hrabro - kaže Milojevićeva. - Za svaki novi proizvod, inspiracija su istorija, duhovnost i neiscrpna etnografska građa našeg naroda. Jedno je sigurno, nana i deda bi bili ponosni što od naše male manufakture pravimo brend koji je već zaštićen u Zavodu za intelektualnu svojinu Srbije.

KOSOVSKI BOŽURI MINISTARKI KONGA

MEĐU kupcima Slađaninih i Natašinih rukotvorina su uspešni preduzetnici, IT stručnjaci, domaće i strane diplomate, ali su dva njihova proizvoda bila i reprezentativni pokloni za strane zvaničnike. Pojaseve je dobila supruga premijera Kraljevine Lesoto, a peškir nadstolnjak sa motivima kosovskih božura ministarka spoljnih poslova Konga.

ZA JEDNU HALjINU 10 DANA

SLAĐANA Milojević kaže da je proizvodnja starim tehnikama komplikovana i da je za izradu nekih odevnih predmeta potrebno i po 10 dana.

- Za haljinu sa crvenim božurima i tkanicama bretela potrebno je 18 sati vezenja i ručnog rada, bez odmaranja - objašnjava Slađana. - Kada dodate dizajniranje, modelovanje, krojenje i šivenje, da bi se zaokružio čitav proces potrebno je i do deset dana.