ČIKA Jovan Anić, iz zaječarskog sela Grljana, već "gazi" devetu deceniju i jedini je opančar u ovom delu Srbije. Tradicionalnu srpsku obuću, koja je vekovima svojevrsni brend našeg naroda, on izrađuje decenijama vešto, lepo, kvalitetno i pre svega s mnogo ljubavi. O njegovom umeću pročulo se nadaleko, pa je nedavno, za potrebe svog "Orkestra za svadbe i sahrane", 12 pari opanaka kupio i Goran Bregović.

- Već sa 15 godina sam se zainteresovao da pravim opanke - počinje priču čika Joca. - Sada imam 82 godine, ali strast za izradom jednog od obeležja srpske nošnje ne prestaje. I dalje radim sa istim žarom. Mislim da sam, za svog vakta, proizveo i prodao sigurno milion pari opanaka.

Seća se čika Jovan, pomalo setno, kako su se nekada pravili opanci. Nije tu, kaže, bilo mnogo filozofije.

- Vreme je bilo teško, važno je bilo imati nešto na nogama, nije se vodilo računa da li je nešto "fensi" - smeje se Jovan. - Opanci su se šili ručno, od svinjske kože protkane oputom, materijalom nalik današnjem kaišu.


PROČITAJTE JOŠ: Petar Čelik i dalje „puca“ od mišića: Najpoznatiji jugoslovenski bilder trenira i u poznim godinama

Kako je vreme prolazilo i ljudi su se, kako primećuje čika Jovan, "pogospodili".

- Neki malo viđeniji, želeli su da nose prave kožne opanke, bila je to stvar prestiža - dodaje on. - Sirotinja je, najčešće, nosila obuću koju sam pravio od unutrašnjih guma kamiona.

Ali, i tradicionalna izrada opanaka je morala da odstupi pred "naletom tehnologije". Mušterije su postale zahtevnije, pa se i Jovan prilagodio novom trendu.

- Počeo sam da štavim kožu, a to je posao, ubi bože - odmahuje rukom Jovan, kao da tera ružne uspomene. - Svinjsku kožu smo stavljali u gašeni kreč, gde je morala da odstoji 15 dana, kako bi sve dlake nestale.


Majstor Anić na svom radnom mestu,Foto V. Đorđević

PRODA SVE ŠTO PROIZVEDE ANIĆ kaže da sve opanke koje proizvede proda, kao i da cena te obuće varira od 40 do 80 evra po paru. - Običan par opanaka, prodam za 40 evra - kaže Jovan. - Ima, međutim, i vrlo zahtevnih mušterija, koji traže da im, posebno za njih, napravim "specijalan" par opanaka. Takve prodam i za 80 evra.

Nakon toga, koža bi tri dana bila u reci, da bi voda potpuno sprala i najmanje tragove gašenog kreča.

- Potom je koža narednih 13 dana morala da bude obmotana biljkom ruj, pa onda da još nedelju dana provede u vodi, u kojoj su prethodno bile kuvane šišarke. Tek posle toga sam mogao da počnem da pravim opanke - smejući se priča čika Joca.

Tako pripremljena koža dobijala je izgled opanaka u vrednim rukama Anića, koji je, u međuvremenu, i kalup za izradu te obuće morao da kupi. Da bi, kako kaže, "opstao u trci sa konkurencijom".

- Pravim opanke i danas - nadovezuje se Jovan. - Naručuju mi tu obuću folklorne grupe, kulturno-umetnička društva, razne firme, kojima je to omiljeni poklon za poslovne partnere... Pa, samo sam u januaru napravio 500 pari opanaka i sve ih prodao.

Ipak, Jovan se boji za budućnost ovog posla u ovom kraju Srbije.

- Zašto se bojim - postavio je sam sebi pitanje Anić. - Zato što mlade ovaj posao ne interesuje, iako od njega može fino da se zaradi. Plašim se da će, kada odem u moja dva kubika zemlje, i ovaj zanat izumreti...


IMA I ZA IZVOZ

IZRAĐUJE Anić, kaže, opanke i za izvoz. Znaju i preko granice da je dobar, cenjen majstor.

- Pravim, pored srpskih, i bugarske, turske i vlaške opanke - kaže čika Joca. - Nema tajni za mene u ovom poslu. Eh, koliko sam samo pari te obuće prodao u inostranstvu. Da znate da mi je žao što nisam vodio evidenciju. Ali, sigurno je bar stotinak hiljada mojih opanaka završilo u inostranstvu...