JEDINI PAR ORLOVA KRSTAŠA KOJI KRASI SRPSKO NEBO: Mladunče Nada, jedna divna priča...

Do pre dvadeset godina srpsko nebo krasilo je oko deset parova orlova krstaša, ptice koja krasi grb Srbije, a danas je taj broj spao na jedan par - Boru i Eržiku, koji žive nedaleko od malog vojvođanskog sela Srpski Krstur.

Taj par je u poslednje dve godine izrodio tri mladunčenta - pre dve godine rodili su se Duško i Lilika, a prošle godine na svet je došla i Nada, koja je, simbolično, baš to ime dobila u nadi da će krstaš ipak preživeti u Srbiji.

Poslednji preostali par te ptice u Srpskom Krsturu čuvaju članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije u okviru međunarodnog projekta “Panon igl lajf” (Pannon Eagle Life), koji naša zemlja sprovodi u saradnji sa Češkom, Slovačkom, Austrijom i Mađarskom.

Prema rečima Milice Mišković, predstavnice Društva, reč je o projektu koji je započet pre tri godine uz finansijska sredstva Evropske unije, a u cilju zaštite ove globalno ugrožene vrste.

Orao krstaš je evroazijska vrsta, a danas je, objašnjava Mišković, mnogo više ima u mongolskim i kazahstanskim stepama, dok je u Evropi, za razliku od ranijih vremena, njen broj drastično manji.

Na primer, navodi Mišković, do pre dvadeset godina na Fruškoj gori bilo je tri para orla krstaša, a u Deliblatskoj peščari čak sedam ili osam.

Danas ih tamo više nema, a jedini preostali par u našoj zemlji svoje gnezdo je svio na granama kanadske topole u stepi blizu sela Srpski Krstur, gde je i ove godine položio jaja.


“Staništa poput ovog u blizini Srpskog Krsutra više nema. Kada pogledate u Vojvodini svuda imate naselja, a orlu krstašu je potrebno izolovano stanište, jer su osetljivi na ljude, a osetljivi su s razlogom, naučili su da su ljudi nešto što njih proganja, uznemirava i lovi”, ispričala je Mišković.


Orao krstaš je nekada bio trofejna ptica za mnoge lovce – lepa i velika, sa rasponom krila od dva metra, a opet, pristupačna, jer ne živi u planinama, već u stepama, što je, takođe, umanjilo njihovu populaciju.

Osim nedostatka staništa, razlozi zbog kojih ova ptica nestaje su i nedostatak visokih i starih stabala, koja oni obično biraju za svoje gnezdo, a najveći problem za njih, kaže Mišković, jeste trovanje.

“Trovanje je začarani krug. S jedne strane ima ljudi koji namerno bacaju zatrovane mamce za pse, šakale ili lisice, a ironija je što ptica leti i onda će pre da snimi mamac nego životinja sa zemlje. Druga stvar, poljoprivrednici i dalje koriste pesticide koji su zabranjeni u Srbiji, poput furadana, koji je usmrtio veliki broj životinja”, kaže Mišković.


“Ako bi se jednoj od ove dve ptice nešto desilo mi više nemamo tu vrstu u Srbiji, a stoji nam na grbu i dičimo se time. To je stvarno jedna velika ironija”, rekla je Mišković.

A kako je orao krstaš završio na srpskom grbu i da li je baš ta ptica bila inspiracija?

Mišković navodi da je od pojedinih ljudi o tome čula dve vrste predanja, a jedna od njih kaže da je to ptica koja je najviše viđana na ovim prostorima i koja se gnezdila na hrastu - drvu koje naš narod smatra svetim.

“Mi smo hrast doživljavali kao svetinju. Posebno te stogodišnje hrastove koje smo obeležavili krstom. Krstaš voli takvo drvo, i zato je i dobio taj narodni naziv, jer su ljudi viđali velikog orla na svetom drvetu. Nekako nam je logično da je ptica, koja je imala takvu simboliku u narodu, bila inspiracija za grb”, ispričala je Mišković.

Druga priča, nastavlja ona, kazuje da mi nismo jedini na čijem je grbu orao krstaš i da smo ga najverovatnije preuzeli od drugih, jer su i rimski imperatori, austrijski carevi, Napoleon Bonaparta, pa čak i Nemci za vreme Drugog svetskog rata prepoznali tu pticu kao simbol i koristili je na svojim zastavama ili pečatima.



“Ali, mi smo optimistični, jer nam dobre vesti stižu iz Mađarske. Oni su 1995. spali na 30 parova krstaškog orla i od tada su puno uložili u projekte, tako da danas imaju oko 150 parova. Pošto se kod njih krstaš oporavlja, moguće je da se neke jedinke spuste ovde i da sa našim mladim pticama oforme par”, rekla je Mišković.

Međutim, dodaje ona, za tako nešto potrebno im je dobro stanište, mirno i izolovano od ljudi, ali i stari, visoki hrastovi, kakvih, takođe, u Vojvodini više nema, jer je i to, za nas sveto drvo, snašla ista sudbina kao i orla krstaša…