Ispovest Kose Košević: Kfor je ubio mog sina samo zato što je Srbin, pucali mu u glavu i pregazili ga tenkom!

OSTALA sam bez dva deteta i supruga. A prethodno i bez kuće u Hrvatskoj i svega što smo imali i godinama sticali. A sada, ovde u izbeglištvu, sa dva preostala sina živim život nedostojan čoveka, bez pomoći, dokumenata, bez ičega. Niko nas više gotovo i ne obilazi. Da svrati i upita imamo li šta za hranu i jesmo li živi - priča nam Kosa Košević (70), koja je sa tada petočlanom porodicom iz Benkovca u Hrvatskoj izbegla u okolinu Zubinog Potoka.

Nadala se da će im život daleko od ratnog vihora biti mirniji i bolji. Umesto toga, izbeglištvo im je, kaže, donelo još veće patnje i nedaće.

- Došli smo na Kosmet i prvih petnaestak dana bili smo u barakama kod jezera Gazivode. Iako smo ležali na dušecima, na podu, barem nismo više bili gladni - priča Kosa dok sedi na krevetu u jednoj prostoriji vikendice koja im je dodeljena kao prinudni smeštaj.

Pročitajte još: Cucić: U naredne tri godine sve izbeglice imaće dom

Iako su se nadali da će tu naći mir, njihove tragedije su tek usledile.

Pročitajte još: Stanove dobilo 235 porodica izbeglica

- Najstarijeg sina Duška (45), koji je i po izbeglištvu radio kao vojno lice u Kuršumliji, ubili su mi 1999. godine danski vojnici Kfora. Došao je da nas poseti i prvog dana, negde između sela Ugljara i Varage, zaustavili su ga vojnici Kfora i legitimisali. Tada su mu rekli da će ga ubiti ako ga ponovo budu videli, a to su i učinili narednog dana, kada je krenuo da kupi neke namirnice. Zasmetao im je samo zato što je Srbin. Čula sam kasnije da su mu prvo pucali u glavu, a potom ga pregazili tenkom - sa suzama u očima priča Kosa lomeći ruke, koje vidno podrhtavaju.

Kosa

Priseća da su joj sina držali četiri dana mrtvog i tek petog dana ga vratili porodici u sanduku. Od tuge za bratom i umorna od izbegličkog života, marta 2013. umire joj i kćerka Milka (45), koja nije mogla da se pomiri sa bratovljevom smrću.

- Milka je preminula zbog srca u niškoj bolnici i tamo smo je i sahranili - sve usporenije priča Kosa svoju mučnu ispovest. Pre tri godine umro joj je i suprug Jovan (71), a ona sa sinovima, Slobodanom (41) i Zlatkom (31) nastavlja, kaže, mučenički život.

Zlatko

Iako je nasledila suprugovu penziju, najteže joj pada što sinovi nigde ne rade. Slobodan je građevinac po struci, a zna i kuvarski zanat, ali ne uspeva da nađe posao. Mlađi Zlatko često ide u seču drva... U tuđoj vikendici, koja im je deljena kao prinudni smeštaj, nedostaje im mnogo toga. A pre svega pažnja i osećaj da nekome pripadaju. Da su dostojni života iako su izbeglice.

- Nažalost, osim izbegličkih legitimacija još nemamo ni srpska ni hrvatska dokumenta. Iako su nam mnogi obećavali da će nam pomoći oko toga, sve se završilo na tome. A niko nas više gotovo i ne obilazi - priča Kosa okružena pohabanim nameštajem. - Mada su nam iz Komesarijata za izbeglice obećali neko seosko imanje, tu želju ne možemo da ostvarimo bez srpskih dokumenata koja, nažalost, sami nismo u mogućnosti da nabavimo.

Slobodan

U Benkovcu smo imali kuću, ali smo se bavili i poljoprivredom na seoskom imanju. Najstariji sin, koji je radio kao vojno lice, imao je stan u Zadru. Iako nam je sva imovina tamo ostala, sve bih dala samo da su mi sin, suprug i kćerka živi - govori Kosa dok nas ispraća iz svojevrsnog izbegličkog naselju u okolini Zubinog Potoka, gde živi još desetak porodica proteranih iz Hrvatske.

DOKUMENTA I POMOĆ

- Iako su nam mnogi obećavali pomoć oko pribavljanja srpskih dokumenata, sve se, nažalost, završavalo na obećanjima. Danima sam odlazila kod predsednika Opštine Zubin Potok, koji je upoznat s našom situacijom, a i poverenik za izbeglice u ovoj opštini nas sve ređe obilazi - priča Kosa.

Predstavnici Opštine prethodnih dana nisu odgovarali na telefonske pozive reportera "Novosti".