Moje selo osta pusto

PLASTI seno Milomir Karović. Pomaže mu sin Strahinja. Ali, ovo nije livada Karovića. Došli su izdaleka da pomognu Darinki Petrović, Milomirovoj tašti. Ona - sama.

- E, da sam samo ja, što se kaže, jedino staračko domaćinstvo - govori Darinka. - Starost, svuda. Mladost? Godinama odlazi. Takva je bila moda nekad, takva je sada. Svi hoće u gradove. Nikom nije do sela. Nije bilo, a pogotovu nije sada. Sve je više napuštenih kuća. Sve je više zatvorenih kapija...

Selo Vrnčani, opština Gornji Milanovac, nekad su se ovde sustizala veselja. Sad se narod na sahranama sastaje. Sad korov džiklja na pragovima. Obuzima, do prozora. Kruni zidove nekadašnjih šumadijskih domaćina.

- Ko je ostao, ostao je, a niko se ne vraća - govori Darinka. - Ko da se vrati u ovu pustaru, čoveče božji?

- Borim se, a ne znam dokad - kaže. - Nije lako... Kuće se zatvaraju. Niko im ne prilazi. A kuća ti je, kao čovek. Ako joj ne prilaziš, umire, ruši se.

Na pola kilometra odavde, u korovu kuća Radiča Radovanovića. Njegova nekadašnja kuća. Neopisiva je tuga da ni ptice ovde više ne svijaju gnezda. Radič umro, sin stradao, ćerke se poudale. Ostale perunike, ruže i hrast. Ne zna se da li je starija kuća ili hrast. Čini se da s puta, odozdo, deceniju niko ovde nije kročio.

- Nikom nije do sela. Ko da se vrati u pustaru? - pamtimo Darinkine reči, dok se nadomak, iza krivine, primičemo kući Marice Vesković.

Na prvi pogled, čudesno lepo domaćinstvo ispod stare lipe. Na drugi - sve se pod teretom vremena navilo i na krivilo. A, zaista lepa, šumadijska kuća sa tremom, mlekarom, vajatom... Ispod je kokošinjac, u uglu, pod lipom, bunar...

Pokrećemo točak, odvija se sajla, kofa udara u dubinu. Izvlačimo vodu sa deset metara i više. Hladna, pitka voda, čista kao suza... Ajde da zalijemo božur, pa, ponovo oko kuće... Podrum napola otvoren, odavno zamro koren u saksijama, gore ispod crepa zadenut češalj. Ostala šoljica od kafe, lonče sa tufnama.

Ni glasa. Ni reči. Ni koga da dozoveš, ni ko da se odazove. Samo su mravi uporni, grade svoje mravinjake.

Nedaleko je odavde prodavnica. Autobus prođe jednom dnevno.

- Zašto nam je selo neveselo? Zato što nema dece. Bela kuga hara Šumadijom, ali ovo ovde je još i daj bože, a tamo u Šilopaju, to je tek tuga - govori nam Siniša Sretenović. - Odavde, pa kilometar napred, sedam kuća je zatvoreno. Domaćini pomrli, naslednici otišli, unuci zaboravili. Zato je neveselo. Ali, zašto? To treba da pitate one koji odlučuju.

Božanstven predeo Vrnčana, a nemerljiva patnja u dušama.

- Livade i da kosiš, kome da daješ seno? - pita se Duško Jovanović. - Onih domaćina više nema, što su imali pune štale, pune obore... Sad plaćamo da se livada pokosi i da travu daš džaba... Pa, opet kosce ne možeš da nađeš. Da seješ, kome da prodaješ. Samo da sedneš i plačeš, to nam je ostalo. To nam je samo ostalo.

Pitamo Duška Jovanovića koliko ima dece u osnovnoj školi... On zove prodavačicu u lokalnoj trgovini:

- Milice, koliko, ono, ima dece u našoj školi? A, otud se čuje: "Petoro".

Eto, petoro. A neženja 50. Neće devojke u selo. Neće. I ja bih se oženio, ali, neće niko da se pati. Ma, kad bolje razmislim, ne bih ni ja. A pre pet godina, trčao sam kući, kad mi je otac umro. Da nam se vatra na ognjištu ne ugasi. Imao sam, kao inženjer organizacije rada, posao, boli glava. Čitav svet sam obišao, s ljudima radio. Sad ovde samujem. Sad oko mene, pogledajte, kakva je lepota. Ali je samoća.

DA UMREŠ OD TUGE

Računica ti je ovde, da umreš od tuge - pričaju meštani Vrnčana. - Litar mleka 20 dinara, litar nafte 145. Pre pet godina mleko je bilo duplo skuplje, nafta duplo jeftinija. Tada je od Vrnčana do Boljkovaca bilo sto krava, a sad možda najviše šest-sedam. Eto vam odgovora.

ŠKOLA PUNA VRATA

Naša škola, nekad puna đaka sada je puna vrata - kažu u Vrnčanima. Jedna učionica za petoro. Ostale za glasačke kutije. Kad su izbori, eto ti, sve jedni te isti, stalno dolaze da se ponovo za vlast izbore. Kako se kutije zatvore, tako i oni odu. A mi, opet u samoći. I svake godine se prebrojavamo. I svake godine nas je sve manje. A Vrnčani sve stariji.